Izvor: Politika, 22.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost kao simbol moći
I pored Uneskovih proglasa i zakonskih akata, za sada nijedna od nekad moćnih država nije vratila umetničko blago koje je opljačkala. – Ceo Pergamon i Vavilon u Berlinu, a u Luvru i Britanskom muzeju egipatske dragocenosti
Možda samo na dva mesta u Evropi priroda i čovek vode višemilenijumski razgovor a da pritom niko od njih ne uništava onog drugog. Uz sve ono što je kulturom i civilizacijom dobio, čovek je još više izgubio time što je svog "prvog sagovornika", >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << onog tako potrebnog Drugog – što je u praistorijskim vremenima pre drugog čoveka bila priroda – razvojem tehnologije pretvorio u objekat za uništenje. Ali, ima nade. Pomenuli smo dva mesta gde čovek i priroda još uvek vode harmonične razgovore – to su grčka ostrva i Toskana u Italiji, čiji je centar Firenca. Mnogo pre Rimljana, Etrurci su osetili njenu posebnost, ostavivši iza sebe, baš u toskanskom kraju najznačajnija dela o visokim dometima svoje kulture
Ni srednji vek, pogrešno nazvan mračnim, što je u svojim delima pokazao francuski istoričar Žak le Gof, nije bio ravnodušan prema toskanskim krajolicima u kojima su sveti oci nalazili inspiraciju za verska osećanja i pisana dela koja su kasnije postala temelj katoličke vere. Renesansa je od Firence i Toskane, prvi put posle antičkog neprevaziđenog čuda u svetskim razmerama, stvorila onu već pomenutu harmoniju u kojoj vibriraju Đoto i Čimabue, Dante i Petrarka, Makijaveli i Mediči koji su vladali i "po potrebi" ubijali druge, ali bili i najveće mecene umetnosti. Potom dolazi svetski slikarski i vajarski vrh – Leonardo da Vinči i Mikelanđelo Bounaroti. Pravimo ovoliki uvod da bismo podsetili da su najveća dela pomenutih i nepomenutih velikana (sem Mona Lize), na svu sreću ostala tamo i gde su nastala, jer su i ona u jednom slična svojim tvorcima i kasnijim znalcima i ljubiteljima – da baš kao i čovek osećaju, za mnoge prezreni, duh mesta u kojem uzajamno zrače i vode onaj, na početku pomenuti, razgovor.
Nažalost, nisu sve nekadašnje državice i gradovi imali istu sudbinu kao Firenca – da blago koje je nastalo u toskanskim crkvama u samom gradu, ili onim okolnim okruženim vinogradima i maslinjacima, ostane tamo gde je i nastalo. Kao što je poznato, čovek nije samo stvaralačko, već u istoj meri i rušilačko biće, u kojem se stalno za prevlast bore Mefisto i Faust. Kažemo to povodom najnovije izložbe firentinskih genija čija su dela vlasništvo francuskog bračnog para Žakmar-Andre koji su ih pozajmili toskanskom glavnom gradu povodom manifestacije "Firentinski genije" Nažalost, dela u posedu francuskog bračnog para samo su se zakratko "vratila kući" (citat iz teksta, objavljenog na strani Kulture u prošlu nedelju, 15. jula).
Tako su pojedinci delimično učinili ono što dosad nijedna država nije. Reč je o tome da ni Francuska, ni Velika Britanija, Nemačka, ili nekadašnja Mletačka Republika, što će reći današnja Italija, kao i druge nepomenute, i pored silnih proglasa i zakonskih akata Uneska – naročito od vremena kad je Melina Merkuri bila ministar kulture Grčke i bezuspešno tražila od Engleske da vrati odnete karijatide sa Akropolja – nije vratila ono što je iz neke druge države odnela kao ratni plen.
Možda bi upornost bivše glumice i grčke ministarke urodila plodom da filmska muza Žila Dasena nije prerano umrla. Berlinski muzej gotovo da ne bi imao šta da pokaže posetiocima da svoje odaje nije popunio onim što je Šliman doneo iz Troje, a neki drugi arheolozi varvarski su gotovo ceo Pergamon i Vavilon prebacili u muzejske odaje. A sve to krasi prelepo poprsje egipatske kraljice Nefretiti, najlepše žene Starog sveta, čiji je ružni, ali genijalni suprug Ehnaton napravio pravu revoluciju u carstvu koje je milenijumima trajalo.
Cinični Englezi drsko su odgovorili Melini Merkuri da Grčka treba da im bude zahvalna jer su im, tobože, u muzeju sačuvali karijatide od propadanja (od smoga koji nagriza ceo Akropolj), kao da su Grci varvari, a ne tvorci gotovo svega evropskog, koji nemaju muzej gde bi, isto, mogli da izlože preostale karijatide, pa i ceo Akropolj, ako je toliko ugrožen od smoga. Francuzi su jedno vreme ćutali kao da ih se Uneskovi proglasi uopšte ne tiču, a onda su iz podrumskog dela, gde su bile smeštene gotovo sve egipatske dragocenosti koje su permanentno od Napoleonovog pohoda na Egipat brodovima stizale u Francusku, izložili u posebnom krilu Luvra. Kao naslednici starih Gala bili su manje cinični od Engleza, objasnivši s dozom humora da su sad sve egipatske dragocenosti dostupne posetiocima i potpuno zaštićene od propadanja!
U celom ovom svetskom, ali pre svega evropskom zamešateljstvu, krađi i preprodaji, današnji Venecijanci ostali su pravi naslednici Mlečana. Predložili su pre nekoliko godina Grcima da lavove koji su simbol mletačke moći postave kao kopije u Pireju, odakle su ih oni, kao da su njihovo vlasništvo, odneli u Veneciju! Sve je to lepo, da i mi budemo pomalo cinični, Unesko je potpuno u pravu, ali lišiti se simbola moći, kad više nikakvu moć nemaš, to je već problem, mnogo veći nego onaj kad je Napoleon Mletke čas pripajao Austriji, čas Italiji. Ako nas pamćenje ne vara, zasad niko ne pominje bronzane konje ispred čuvene crkve svetog Marka, koji su, takođe, grčki rad iz vremena Aleksandra Makedonskog. U Veneciju su kao ratni plen dovezeni iz Carigrada.
Države su se uvek ponašale kao moćni pojedinci, ili obrnuto; sasvim je svejedno, jer se vlast i moć razumeju i onda kad niko ništa ne razume. Zato, čak i onda kad izgube vlast nad svojim kolonijama ili drugim državama, osvajači na svaki način čuvaju i, čak cinično, brane simbole svoje negdašnje moći. Jedan od tih simbola, možda najvidljiviji, jeste umetnost koju su od drugih prisvojili. Jer, svaka druga moć, sem stvaralačke, pretvara se u prah i završi ili ne završi kao istorijska činjenica.
Ako su se renesansni vladari u italijanskim gradovima-državama sporili ne samo na vojničkom, već i na umetničkom planu, odnosno ko će biti mecena većem stvaraocu, današnje moćne države i pojedinci, odavno izmenjenu stvarnost zamenjuju simbolom, kao naš davni predak magijskim radnjama. Da li je to borba večnosti i prolaznosti? Genijalni Gete maestralno je to osetio – kad vladam tvojom dušom, vladam i celim tvojim svetom. Zato i smatramo da ono što je opljačkano ili pokradeno od drugih naroda treba vratiti na ono mesto gde su ta umetnička dela i nastala. Možda jedino tako možemo "oživeti" svog prvog sagovornika, između ostalog i time, da parafraziramo Lorensa Darela, što ćemo mu vratiti duh mesta.
Milka Lučić
[objavljeno: 22.07.2007.]
