Izvor: Politika, 22.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tradicija je stepen civilizacije
Jedan narod trebalo bi da bude ponosan na to što su njegovi preci stvarali dela trajne vrednosti, a zatvaranje perspektive pred mladima je nacionalna katastrofa i oni nezaustavljivo odlaze iz Srbije
Akademik i književnik Dejan Medaković 7. jula proslavio je 85. rođendan. Bila je to prilika da bude obeleženo i 20 godina obnovljenog rada Vukove zadužbine, na čijem je čelu Medaković od 1991. godine. Novosadska izdavačka kuća "Prometej", povodom 85 rođendana, obnovila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je izdanje čuvenog Medakovićevog proznog petoknjižja "Efemeris, hronika jedne porodice", obogaćeno vrednim porodičnim fotografijama.
Prebogato životno i naučno iskustvo Dejana Medakovića jedan nedeljni razgovor može samo da načne. Podsetimo na njegove funkcije profesora istorije umetnosti i dekana Filozofskog fakulteta u penziji, člana saveta Matice srpske, člana austrijskog Društva za proučavanje 19. veka, generalnog sekretara, a zatim predsednika SANU od 1999. do 2003. godine. Akademik Medaković redovni je član naučnog društva Leibnic Societe u Berlinu i redovni je član Evropske akademije nauka sa sedištem u Salcburgu. Autor je niza studija i priloga iz istorije umetnosti, dobitnik mnogih priznanja. Predavanja je držao na evropskim univerzitetima i akademijama nauka. Uskoro će iz štampe izaći peta knjiga priča Dejana Medakovića u karlovačkom "Kairosu", a do Beogradskog sajma knjiga u novosadskom "Prometeju" biće objavljena velika Medakovićeva monografija "Sveta gora fruškogorska".
Čitava Vaša delatnost kao naučnika i književnika usmerena je protiv zaborava. Da li je odnos prema tradiciji ujedno i odnos prema moralnosti?
Uvek sam zastupao mišljenje da prošlost nije nešto što vuče nazad, jer bi to bio retrogradni pogled na život. Tradicija znači stepen civilizacije, a vekovi koji prolaze raščišćavaju tu ogromnu količinu nasleđa i iz njega vade ono što je stvaralačko, što podstiče i daje unutrašnju snagu. Jedan narod trebalo bi da bude ponosan na to što su njegovi preci stvarali dela trajne vrednosti. Nemanjićka država imala je tu stvaralačku dimenziju: Stefan Nemanja je ujedinio Rašku i Zetu, dve istorijskim zbivanjima razdvojene celine srpskog naroda. Javno sam rekao, na raspravi o odvajanju Crne Gore, da je tragično da crnogorski separatisti poništavaju vekove koje je po državnoj ideji stvorio Stefan Nemanja. Pri tom, niko ne negira dukljansku tradiciju, niti činjenicu da je to faza razvitka Crne Gore. Međutim, oni u tom bezumlju poništavaju tokove sopstvene istorije i vraćaju je na polazne tačke.
Mnogo ste pisali o razuđenom duhovnom prostoru Srba, kroz istoriju: o Srbima u Beču, Trstu, Zagrebu, Sent Andreji. Da li Srbi danas razumeju svoj duhovni prostor i vreme u kojem žive?
Naše rasejanje je rezultat gubitka srednjovekovne države. Ona je bila jaka i sa velikim pretenzijama Dušanovog carstva i vizantijskog nasleđa. Srbi od 15. veka i pada Smedereva, od svog obezdržavljenja, postaju migracioni narod. Mi se ni danas nismo još konsolidovali, jer iz nekih krajeva gde smo bili faktor, kao u Hrvatskoj, morali smo da bežimo. Zavaravanja su da je tamo povratak moguć. To su igre za inostranstvo i takozvanu demokratiju. Srbi tamo više nemaju materijalnu bazu sa opstanak. Jer, Hrvatska je ispunila ono što je bio njen vekovni ideal, a to je etnički čista država. Izvinjenje gospodina Tadića u Hrvatskoj je protumačeno kao priznanje krivice, a niko se nije setio da postavi pitanje genocida od 1941. do 1945. godine. Ko će se izviniti Srbima za milion ubijenih ljudi? Nije slučajno što Tito nijedanput nije bio u Jasenovcu. Ta istina potisnuta je u ime bratstva i jedinstva, a zločin genocida gurnut je pod tepih.
Posvetili ste dosta tekstova Prvom srpskom ustanku kao početku stvaranja moderne srpske države. Taj proces, međutim, još nije završen.
Proces stvaranja moderne srpske države nije dokrajčen. On je kulminirao priznanjem na Berlinskom kongresu 1878. godine. Tu su stvorene čak dve srpske države, Crna Gora i Srbija, ali nije se stiglo da se do kraja sve to profilira, da se reše ključna pitanja egzistencije nacije, demokratije, monarhije, diktature... Sve je ostalo u procesu, a onda se cela priča dodatno zakomplikovala stvaranjem Jugoslavije. Tada je trebalo obaviti reviziju srpskih zahteva i snoviđenja. Međutim, to je propušteno, iako smo baš u to vreme bili u "trendu", imali smo podršku i simpatije sveta. Uleteli smo u moderna vremena bez pravog sistema vrednosti i sada plaćamo taj ceh neurađenog posla.
Dugo ste bili prvi čovek SANU. Kako sada vidite njen položaj u društvu?
U teškim vremenima bio sam generalni sekretar Akademije, a onda sam u najgore vreme bio i njen predsednik. Zalagao sam se za načela da se Akademija ne angažuje u dnevnoj politici, već isključivo u velikim i kriznim situacijama nacije, kada se očekuje glas vrhunske institucije. To načelo sam sprovodio u svojim bezbrojnim oglašavanjima. Smatrao sam da Akademija nema pravo da prećuti nešto, pogotovu ako je u pitanju progon srpskog naroda, srpski jezik... Sada sam ušao u javnu polemiku povodom neoglašavanja Akademije pred činjenicom onoga što se dešava oko otimačine naše teritorije na Kosovu. Gorka razočaranja sam doživeo od bližih saradnika i prijatelja, tako da sam se udaljio od Akademije.
Govorili ste i da Memorandum sam po sebi nije bio takvo zlo kakvim je proglašen u našoj javnosti?
Pisao sam dosta o tome i na Zapadu. Memorandum je bio pokušaj da se formuliše ono što može da dovede do raspada Jugoslavije. Nisu se mogli Brionskim ustavom zadovoljiti drugi narodi na štetu srpskog naroda. Politika zadovoljavanja želja Slovenaca i Hrvata završila se oduzimanjem osnovnih prava srpskom narodu koji nije u Srbiji, prava koja je imao još u 19. veku, u feudalnom hrvatskom Saboru. Da podsetim: Srba je u je Hrvatskoj bilo u Brozovo vreme 14 odsto, a u Tuđmanovo vreme bilo ih je 2,5 odsto. Sve smo mi to prorekli, ali ove nesrećne srbijanske vlade nisu imale snage niti hrabrosti da odbrane svoju Akademiju, nego su se uključile u nepravednu kampanju. Akademija je sve to morala da izdrži.
Kako Vukova zadužbina čuva sećanje na srpskog prosvetitelja?
Imamo mnogo razloga da podsećamo na Vukove poruke, od kojih mnoge nisu ostvarene. Pa, već su se na jeziku pravile greške i sklapani su kompromisi koji nisu naučno zasnovani. Radi političkog mira, pristalo se na njegovo preimenovanje u srpsko-hrvatski. Nažalost, i veliki je Đura Daničić pristao na to. A Vukove pesme zovu se Srpske narodne pjesme, a ne srpsko-hrvatske.
Međutim, Vukova zadužbina nema političke ideale. Mi smo nebudžetsko društvo, moramo da stvaramo pare i da se oslanjamo na sponzore. Ono što nam se ne može zabraniti jeste širenje duhovnog prostora, u skladu sa širenjem etničkog prostora. Za nas celinu čini i Srbin sa Novog Zelanda i Srbin iz Australije. Jedina i prava veza je jezik.
Da li još pišete dnevnik?
Da. Skoro svakog dana. Zapisujem svoja zapažanja, sumnje, praćenje dnevnog života, a ne zaboravljam ni sebe u celom tom vrtlogu. Petu knjigu dnevnika sam predao, međutim, objavljivanje je zastalo i knjiga stoji u beogradskom Zavodu za udžbenike već pola godine.
Da li ste još zaljubljeni u Beograd?
Jesam. Beograd će ostati moja ljubav, iako to nije onaj grad koji pamtim i u koji sam došao 1941. godine. Mnogo toga promenjeno je i unakaženo. Preveliki je broj ljudi koji nemaju nikakve veze sa Beogradom i koji su Beograd prihvatili kao svoju administrativnu obavezu.
Kako u Srbiji i Beogradu vidite život mladih ljudi?
Više od 35 godina družio sam se sa mladima i mislim da su mladi naš najvredniji potencijal. Oni su danas dovedeni u situaciju da država, umesto da gradi budućnost na mladima i njihovim pravim vrednostima, ne može da odgovori na njihove talente, htenja i zanose. Mladima je danas preostalo da se prekvalifikuju kako bi našli bilo kakvo zaposlenje. I to nikoga ne boli. Zatvaranje perspektive pred mladima je nacionalna katastrofa i oni nezaustavljivo odlaze iz Srbije.
Teško je naći radno mesto, nezaposlenost je velika...
Rekao bih i: teško je da se do tih radnih mesta probiju ljudi od vrednosti. Recimo, posao u državnim službama mogu dobiti kao partijski ljudi, kao oni koji pripadaju partijskom višku. Ja ih zovem "saputnici partije", uglavnom iz bivših režima, vatreni komunisti. Oni danas opet plivaju, to su "brionska deca" koja su vrlo dobro prošla u nizu javnih službi. A mnogi ljudi od znanja su potisnuti jer nisu stranački opredeljeni.
I zato će mladi, iz ličnog protesta, stisnuti svoj bol zbog toga što ih je otadžbina pustila niz reku i otići će i ne znajući u šta idu. Omladina ne može da živi bez određenih ideala; svaka generacija ima svoju "tačku topljenja". Ona startuje sa jednom temperaturom, a život čini da se gube prvobitni zanosi.
Sada Vam izlazi peta knjiga priča u karlovačkom
Da, kroz priče ispoljavam interesovanja za sudbine najrazličitijih ljudi i za karlovačke motive. Tu su likovi iz moje mladosti, žena, peštanski đak i slikarka, sa kojom u jednoj priči vodim razgovore, zatim knjižar iz Sremskih Karlovaca, ruski zarobljenik, koji je prepešačio do Vladivostoka sve vreme noseći violinu za koju je verovao da je "stradivarijus". A da bi se vratio kući, tu je violinu prodao, do kraja verujući u njenu vrednost.
--------------------------------------------------------------------------
Globalisti i ovu Srbiju smatraju prevelikom
Kako tumačite činjenicu da je u doba opšteg ujedinjenja Evrope zapadni Balkan potpuno rasparčan?
I to, isto, neprirodne smernice koje se uklapaju u političko načelo globalističkog sveta: a ono je težnja ka ujedinjenju kroz razbijanje većih celina. Nije tajna da je Kominterna dva puta donosila odluku o tome da je Jugoslavija tamnica naroda i da je kao takvu treba razoriti. Znači, svi komunisti sveta su dva puta prihvatili stanovište da je, kao većinski, srpski narod hegemonistički. Pa i Madlen Olbrajt je usred Kremlja rekla Jeljcinu da ima preveliku državu! Razbija se, dakle, u ime globalizma i u ime toga da sve postane jedna celina sa jednim centrom moći koji će vladati svetom. Sve drugo biće u neokolonijalnom odnosu. Globalisti i ovu Srbiju smatraju prevelikom. Onda upadaju u kontradikcije, prave Kosovo kao novu državu koja je već kompletno okupirana. Sutra će dati dozvolu da se spoje Kosovo i Albanija; ona je već "kasirana", neće tu biti velikih iznenađenja.
--------------------------------------------------------------------------
Automobil kralja Aleksandra
U "Efemerisu" ste ispričali dirljivu priču o sudbini automobila u kojem je kralj Aleksandar ubijen u Marselju. Svojevrsna metafora?
To je metafora prvoga reda. Taj automobil bio je transporter restorana vojske Jugoslavije i završio je na otpadu kod Nebojšine kule. A taj auto sačuvali su Nemci i za vreme Drugog svetskog rata bio je u Vojnom muzeju. Ni dirnuli ga nisu.
Marina Vulićević
[objavljeno: 22.07.2007.]
