Izvor: Politika, 11.Jun.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smeh je politička situacija
Dugo smo živeli u iščekivanju ispunjenja obećanja. To me podseća na istočnjačkog šereta koji je obećao caru da će za 20 godina da nauči magarca da čita. Jer, za 20 godina ili će car umreti, ili on, ili će magarac da krepa. Nadam se da nećemo završiti nepismeni! – kaže reditelj Boro Drašković
Evropska akademija za audio-vizuelne umetnosti ESRA Pariz–Skoplje–Njujork proglasila je Boru Draškovića, uglednog filmskog i pozorišnog stvaraoca, za doctor honoris >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << causa. Priznanje mu jeuručeno pre nekoliko dana na Univerzitetu za audio-vizuelne umetnosti u Skoplju.
Boro Drašković je svestrani umetnik. Tokom proteklih decenija ostvario se kao originalan pozorišni, filmski i televizijski reditelj, univerzitetski profesor... U pozorištu je tumačio najznačajnija dela, u širokom luku od Eshila do Beketa, uz Šekspira, Molijera, Čehova, ali i naše klasike: Domanovića, Petra Kočića, Danila Kiša... Sa svojim igranim filmovima, ili zbog njih, obišao je svet: „Horoskop”, „Nokaut”, „Usijanje”, „Život je lep”, „Vukovar, jedna priča”. Piše eseje, kratke priče, scenarija, radio-drame, drame i putopise.
– Moje knjige, filmovi, predstave dobijali su nagrade i kod nas i u inostranstvu. Ovo priznanje za ukupni rad veoma me raduje jer dolazi od Evropske akademije za audio-vizuelne umetnosti i, zapravo, potvrđuje koncept posla kojim se bavim. Bavim se svim medijima i moji studenti studiraju sve te medije. S poštovanjem govorim o prethodnim dobitnicima: Manuel de Olivijera, Jirži Mencl, Klod Leuš, Šarl Aznavur... Mislim da je ovo i priznanje profesiji reditelj. I, naravno, svim mojim saradnicima. U prvom redu mojoj supruzi Maji Drašković, scenografu, kostimografu, scenaristi, radila je u svim mojim projektima. Ova lepa, pametna žena zaslužuje puno poštovanje i ljubav. Nagrada je u velikoj meri i njena – kaže Drašković.
U svom pozorišnom, filmskom i esejističkom opusu, Boro Drašković, piše u besedi koja je pročitana na svečanosti u Skoplju, otvorio je jedno novo jedinstvo, po ugledu na najveće umetnike svih vremena: jedinstvo opasnosti, jer kao što kaže Oskar Vajld: „Jedna ideja ne može da se nazove idejom ako nije opasna.”
Jedinstvo opasnosti
– To je uzbudljiva formulacija koja se vezuje za Aristotela. Režija je profesija izbora. I sam život je filozofija izbora. Tema u kojoj otkrivate bitno, supstancu vremena u kojem živite, može da izazove opasnost. I moji filmovi, knjige, predstave u izvesnoj meri pripadaju tom jedinstvu opasnosti – kaže Drašković, koga često nazivaju i Hamletom centralne i orijentalne Evrope
Boro Drašković se svojevremeno dosta bavio Šekspirovim junakom Hamletom. Napravio je i film „Hamlet zatvorenik”, ali i njegova životna priča je često u hamletovskoj dilemi: biti ili ne biti. Izlaz iz te dileme jeste: biti spreman, to je sve.
Putujući sa svojim filmovima sretao je, kaže, mnoge Hamlete, sa kojima je pio čašu vina posle predstava. Međutim, i Hamlet je čovek, naravno, opasnosti!
Boro Drašković je radio sa Ježijem Kavalerovičem i Andžejom Vajdom... Naš sagovornik to „brani” ovako:
– Imao sam sreću da od samog početka budem na dobrom mestu sa izvanrednim ljudima. Moj prvi profesor je bio dr Hugo Klajn koji je izvanredan reditelj i psihijatar, učenik Frojda, pisac. Moji profesori filma su Andžej Vajda, Ježi Kavalerovič... Ono što sam od njih učio, direktno su prenosili mojim studentima, a oni to sada prenose svojim studentima.
Ne bez razloga, voli da citira misao Ive Andrića: „Umetnici su sumnjiva lica.”
– Ipak, „sumnjiva lica” su ličnosti koje su gradile ovaj svet. Da njih nije bilo pitanje je kako bi svet danas izgledao.
Prelomni, presudni trenutak u karijeri Bore Draškovića, svakako je premijera predstave „Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihajlovića 1969. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Posle nekoliko izvođenja predstava je odlukom tadašnje vlasti zabranjena. Drašković je napustio pozorište i vratio mu se tek posle 30 godina predstavom „Antigona u Njujorku” koju je radio u Gradu teatru u Budvi. Povukao se iz pozorišnog života jer je smatrao da je zabranjeno zabranjivati i okrenuo se snimanju filmova, pisanju knjiga, radu sa studentima...
– Zabrana „Tikava” je ukupnost onoga što govorimo o opasnosti, o sumnjivom licu. Danas, posle svega ta Brozova zabrana, po mišljenju mojih prijatelja, deo je istorije pozorišta, ali i istorije beščašća. Posle povratka na pozorišnu scenu sva pozorišta su me zvala da sarađujemo. Jedino Jugoslovensko dramsko pozorište: nije! Da li se i danas preostali Brozovi pitomci pridržavaju njegovog uputstva da se ne treba držati moralnih načela kao pijan plota?! Nije to situacija koja se tiče samo mene. Nije nepoznata ni u drugim profesijama. Stalno se pitamo kako da nam zemlja postane srećna. Mislim da bi političari trebalo da se vraćaju Kantu: „Kako da ljude učinite srećnim, ako ih ne učinite moralnim i mudrim”, priča Drašković i naglašava da je pored svega katarza još uvek moguća u životu.
– Vraćam se „Mahabharati”. Tamo stoji da je sreća sadržana u karakteru čoveka. Život zaslužuje ljude kojima je dostupna katarza. Dugo smo živeli u iščekivanju ispunjenja obećanja. To me podseća na istočnjačkog šereta koji je obećao caru da će za 20 godina da nauči magarca da čita. Prijatelji su ga pitali kako je to mogao da obeća, a on je bezbrižno odgovorio: za 20 godina ili će car umreti, ili on, ili će magarac da krepa. Nadam se da nećemo završiti nepismeni!
Umetnost je, po rečima Bore Draškovića, uvek angažovana. Naravno, ne na onaj način na koji se govori o angažovanosti u politici.
– Politika reditelja, politika umetnosti je u svakom pravom delu. I u dobroj komediji, jer i smeh je politička situacija. Umetnost je antropološko polje u kojem je sve, pa i politika. Svaka emocija je angažman. Često, opterećeni životom, kakav jeste, zaboravljamo nešto što smo još u prenatalnom životu, u utrobi majke već učili. Smeh majke hrani dete. Posle nas život uči da to zaboravimo, ali nas umetnost vraća čistijim, pravim emocijama – kaže reditelj.
Interesantni su i naslovi Draškovićevih knjiga „Lavirint”, „Ogledalo”, „Promena”, „Ravnoteža”... Kao neumorni reditelj-putnik tokom proteklih godina beležio je sa raznih putovanja mnoge zanimljivosti koje je zapisao u knjizi putopisa „Pogled prolaznika”.
Nedeljno popodne na Grenlandu
– Mnoge zemlje su za mene bile iznenađenje. Iako sam bio pripremljen, bile su šok. Prvi put sam bio u zemlji u kojoj bilo gde da postavite kameru, ona vidi nešto što niste pre toga videli: preostalo mi je da me kroz Kinu vode drevni kineski pesnici, tako su nastali filmovi „Prizori iz Kine”. Kada sam snimao film „Nedeljno popodne na Grenlandu”, bio sam zaprepašćen kako se u bogatoj civilizaciji pojavila tužna situacija u kojoj jedan narod može da iščezne. Setite se kamijevske procene: između apsurdnog i pobunjenog čoveka za sve nas ima dovoljno mesta – kaže reditelj.
U Draškovićevim umetničkim delima naglašena je tema: saosećanje. On to ovako objašnjava: „Mislim da je saosećanje razlog umetnosti. To bi trebalo da bude i osnovna emocija koja ima mnogo sinonima.” Dopala nam se i njegova konstatacija da: umetnost, zdravlje i hleb pripadaju svim narodima. Često voli da citira i kinesku poslovicu: „Svi su cvetovi budućnosti u semenu sadašnjosti.”
Sa uzbuđenjem priča o vremenu kada su gledaoci hrlili na naše filmove, predstave. „Vremena su se promenila. Treba im pokazati put. Jer, neko ko dođe na pravo mesto umetnosti, doći će ponovo, to potvrđuje i predstava ’Dugo putovanje u noć’ u Ateljeu 212”, zaključuje Drašković.
Borka Trebješanin
objavljeno: 12/06/2010
