Izvor: Blic, 30.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šekspir kroz igru i pesmu
Šekspir kroz igru i pesmu
Prvak Teatra T Rade Marjanović, posle nedavne premijere legendarnog mjuzikla Kola Portera ‘’Poljubi me, Kejt’’ u režiji Dimitrija Jovanovića, ponovo je u centru pozorišnih zbivanja. Pripadnik generacije glumaca koja je pre dvadeset godina u repertoaru Teatra T ukorenila mjuzikl, koji će do danas ostati prepoznatljiv način pozorišnog izražavanja tog pozorišta. Posle zapaženih uloga u predstavama ‘’Neki to vole vruće’’, ‘’Toni’’, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ‘’Jubilej’’, sagovornik 'Blica' ne krije zadovoljstvo što igra glavnu ulogu u mjuziklu ‘’Poljubi me, Kejt’’.
- Nisam očekivao glavnu ulogu ni kada su već počele da se prave podele za 'Poljubi me, Kejt'. Igram u predstavi ‘’Lutka sa naslovne strane’’, u ‘’Jubileju’’ i mislio sam, dosta je. Međutim, kad je stigao poziv od reditelja Jovanovića, i kada sam video koliko mogućnosti pruža ova uloga, shvatio sam da je to pravi način da se posle duže pauze vratim na scenu.
Gde je danas mesto mjuziklu kao žanru i jednom pozorištu koje neguje takav repertoar?
- Teatar T je osamdesetih godina na repertoaru imao predstave koje su obeležile taj period pozorišnog života u Srbiji. Pozorište je zapalo u krizu kada je počelo to nesrećno renoviranje koje traje već trinaest godina. Siguran sam da bi pozorište propalo da smo raspustili ansambl, kako su nam tada predlagali, i da se nismo izborili da radimo bilo gde. I desilo se čudo. Mi smo na toj sceni, koja je sve sem toga, imali i dobar repertoar i publiku i rasprodate predstave mesecima unapred. Ubeđen sam da, kad se vratimo na našu matičnu scenu na Terazijama, čekaju nas blistavi trenuci.
Da li je bila hrabrost uhvatiti se u koštac s jednom zahtevnom predstavom kao što je ova, za koju je potreban ansambl od oko 150 ljudi?
- Nije to bilo slučajno i bez cilja. Naš upravnik Mihajlo Vukobratović veoma smisleno i lukavo prilazi svakom projektu, tako da je svaki sledeći donosio poene našem pozorištu. Da smo drugačije radili, da smo imali loše predstavice, verovatno bismo se i ugasili. Bio je to jedini način da opstanemo i da se pokrenu neki ljudi koji mogu da nam pomognu. Na primer, ovu predstavu smo s jednom trećinom opremili sopstvenim sredstvima, ostalo su nam pomogli Skupština grada i američka ambasada.
Kako ste vi izašli na kraj s tolikim ansamblom?
- Godinama sam teglio igrajući velike uloge, imao sam neki put i mnogo komplikovanijih koreografija, ravnopravnih sa onim koje izvodi balet, tako da mi sada nije bilo teško. Međutim, naučio sam i da zabušavam, da se malo prošvercujem pored mladih kolega i jedino što danas može da mi bude teško su neki problemi organizacione prirode.
Ovaj komad, sem pevačkih i igračkih, ostavlja prostora da se glumac pokaže igrajući Šekspira?
- Upravo je to ono što ovu predstavu svrstava među najbolje napisane mjuzikle. Draž je upravo u tom preplitanju Šekspira, gde se bez izmotavanja i parodiranja igra ‘’Ukroćena goropad’’, i tog dela, iza kulisa, gde treba treba zadržati neposrednost. Da publika vidi šta se 'stvarno' dešava iza scene, što je uvek najinteresantnije.
Ova predstava je jedna od najskupljih u ovogodišnjoj pozorišnoj produkciji, šta to znači za honorar glavnog glumca?
- Za visinu honorara ništa, ali znači mnogo veću odgovornost jer ako neko ulaže tolike pare u predstavu, onda tu više nema izmotavanja. Sanja Filipović
