Izvor: Politika, 27.Dec.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šalom plesu izraelskom
Nedavno se završila se još jedna impresivna „živa” izložba savremene igre u poznatom „Suzan Delal centru” u Tel Avivu
Od specijalnog izveštača„Politike”
Tel Aviv – Mnogo je skeptika bilo, posebno među „ekspertima”, kada se pre dvadeset pet godina Jair Vardi, sa još nekoliko vizionara, osmelio da ostvari svoj životni san i osnovao „Suzan Delal centar”, dom u kome se ustoličila savremena izraelska igra. Već dugo njegov direktor >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gordo korača ovim prijatnim,osunčanim kompleksom palmi i narandži, u čijem je središtu ova kreativna arena savremenog plesa Tel Aviva, ali i čitave zemlje. Pod njenim skutom su i teatar i muzika, ali ono što Centar uzdiže u sam vrh svetskih festivala je „Suzan Delal ekspoužr”, njihovgodišnji igrački sajam na kome se okupljaju relevantni menadžeri, eksperti, novinari, kritičari: da vide, da kupe, dogovore, ugovore, razmene, da se upoznaju – i druže.
Kada domaćine upitate gde je tajna visokog nivoa umetnosti igre u jednoj objektivno geopolitički nestabilnoj zemlji, sa mnogo drugih briga, i kako to da se u njoj rađa toliko talentovanih koreografa, školuju stotine i stotine igrača savremene igre, čak i izvozi koreografska pamet u zapadne zemlje? Odgovoriće vam da je sve u strasti i ljubavi prema igri, da je Izrael savremena zemlja koja i u tom smislu ide napred, da su Izraelci fizički predisponirani za savremeni ples, da poseduju određenu disciplinu i energiju bez koje dobre igre nema, da država i sponzori finansijski obilato podstiču koreografsku kreaciju... Dovoljno da se objasni ovaj fenomen, ako je to uopšte i potrebno.
Tek, ona progresija u umetnosti igre ne prestaje: od Kranka – Kilijan i Nojmajer, od Kilijana – Duato i Lajtfut, a ovde od Naharina generacije mladih izraelskih koreografa poteklih iz njegovih ansambala. Čudesni virus igre ovde ne miruje. Možda je u tom plođenju i tajna koju je davno začela čuvena Marta Grejam, sa baronesom Rotšild, osnivajući 1964. „Batševa kompaniju”.Svi su oni posle prolazili ikroz „Suzan Delal centar” da ih mudri Jair Vardi propusti kroz strogi sud kritike i publike. Neki su postajali veće ili manje koreografske zvezde, a to sazvežđe i nas je poprilično osvetlilo. Jer tandem Gaj Vajcman – Roni Haver, Jasmin Vardimon i Dana Rutenberg postavljali su komade i za srpsku savremenu igračku scenu.
Kada Vardija pitate kako se bori sa tom armijom koreografa od kojih svako grabi svoje mesto pod suncem, on spremno odgovara: „Ja sam njima potreban, da ih vinem. Svi oni su moja porodica.” Potvrda toga je da dvadeset pet godina nikome nije palo napamet da ga smeni!
Onaj koga u skorije vreme niko neće prevazići, Ohad Naharin, čije je delo predstavljeno i na „Beogradskom festivalu igre”, bio je kralj i ovogodišnje plesne smotre. Njegovo koreografsko delo „Hol”, specijalno pravljeno za kružni Vardi studio u „Suzan Delal centru”, metafora je za društvo u kome živimo, slika silovite agresije naše svakodnevice, sa malo, vrlo malo nežnosti. Koreograf genijalnih ideja koristi sve tri dimenzije prostora, što je u igri retkost. Na osmougaonoj sceni iznad glava publike savršeni igrači vas svojim plesom prikuju za stolicu, dok gore, iza zaštitnih metalnih rešetki za reflektore, leže i vise tela igračica. Posebna zanimljivost je što se na istom koreografskom materijalu smenjuju iz predstave u predstavu muški i ženski igrači. Dakle, jednom su na osmougaonom platou igrači, a na plafonu igračice, drugi put obrnuto. Naharin pomera granice čineći ljudsko telo moćnim instrumentom, u kome oba pola imaju podjednaku šansu. On ne voli da objašnjava svoje delo. I to je deo njegove neobične prirode. Zato nije slučajno što je u festivalskom katalogu samo njegova predstava bez ikakvog rezimea. Ni najkraćeg.
Još jedna izraelska koreografkinja, Šaron Ejl, obogaćuje igračku estetiku radom nad telom u minimalističkom komadu „Kiler pig”. Sopstvenoj koreografskoj leksici ona dodaje svetlosne efekte kojim telo dobija jednu posve novu scensku dimenziju. Fasciniraju izbrušeni pokreti stopala, ruku, glave i ramena, ti precizno polirani detalji. Nije preterano reći: do sada neviđen koreografski jezik!
I na kraju treće delo, koje malobrojne posetioce ostavlja bez daha, je „Acord” Ele Rotšild, odigran u jednoj maloj galeriji u koju može da stane samo dvanaest gledalaca. U crnoj klaustrofobičnoj kutiji od nekoliko kvadrata kreće se koreografkinja, inače nekadašnja članica trupe „Batševa”, okružena predmetima i visećim igračkicama, u pokušaju da nađe sopstveno biće u mnoštvu objekata, znakova i predmeta. Izvanredna minimalistička, duhovita kreacija, u performansu sintezi igre, teksta i žive muzike.
Na ovom prestižnom festivalu predstavili su se i mnogi drugi relevantni izraelski koreografi sa reputacijom u zemlji i svetu. Pomenimo samo neke: Idan Šarabi, Inbal Pinto, Josi Berg i Odad Graf, Sahar Azimi, Jasmin Goder, Barak Maršal, Dana Rutenberg, Marija Kong, Roj Asaf i drugi.
Svi su svoji, svi tragači za novim, međusobno se podržavaju, publika ih voli. A ovo poslednje, po Ohadu Naharinu, jako je važno: „Ne morate razumeti rad koji gledate. Autora skoro da nije ni briga za to. On iznad svega želi da bude voljen.”
Marija Janković-Šehović
objavljeno: 28.12.2014
