Izvor: Politika, 14.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predrasude ne smeju biti opravdanje
Ako je Srbiji stalo da nešto učini, onda treba koliko može da neguje rad ozbiljnih naučnika i ovde i tamo, ne samo onih koji joj daju najglasnije komplimente. Njihova reč godi ali nije nužno najefektivnija
Pogled stranaca na Srbiju i na njenu istoriju, kulturu i tradiciju vrlo često može biti zanimljiv pokazatelj za stvaranje slike o nama. Ta slika može biti subjektivna, pogrešno stvorena na osnovu nekih lažnih mitova, ali može biti i plod iskrenog pokušaja da bude >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objektivna. Može se desiti da nama ne odgovara ni jedna ni druga: prva, naravno, više jer za sobom nosi ozbiljne posledice po našu sadašnjost i budućnost, a druga zato što nam i istina, ako je kritička, može zasmetati. Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhausena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” u izdanju „Clio” spada u ovu drugu vrstu knjiga, koja je provokativna i polemična, koliko za nas toliko i za svet koji je, dobrim delom, naučio da na nas gleda na osnovu predrasuda.
Upravo o tim predrasudama i lažnim mitovima Zapada u odnosu na nas, o tome kako nastaju i kako ih valja razbijati da bi svet stekao koliko-toliko pravu sliku o nama razgovaramo sa Vesnom Goldsvorti, autorkom izuzetnih knjiga: „Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte” i „Černobiljske jagode” (biografija). Vesna Bjelogrlić-Goldsvorti (1961), Beograđanka koja živi u Londonu, vanredni je profesor engleske književnosti u Kingstonu u Londonu, a po pozivu predaje na američkim univerzitetima Sent Lorenc u Njujorku i Baknel u Pensilvaniji. Od prošle godine, član je Odbora za dodelu jedne od najuglednijih svetskih književnih nagrada, IMPAK Dablin.
Proslavila se knjigom „Izmišljanje Ruritanije"” u kojoj analizira Balkan kroz vizuru anglosaksonske književnosti koja je uglavnom Balkan videla kao „anti-Evropu”. Prošle godine ovo delo je „proslavilo” deseti rođendan (prvi put je objavljeno u Americi u izdanju „Yale University Press”, 1998) koji je obeležen skupovima na nekoliko univerziteta u Britaniji, Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama. U pripremi je novo britansko izdanje, a knjiga se nalazi u obaveznoj lektiri na šezdesetak svetskih univerziteta. „Ruritanija” se prevodi na španski (izdavač „Akantilado” iz Barselone); „Černobiljske jagode” upravo su izašle na portugalskom (izdavač: „Pedra da Lua” iz Lisabona). Razgovor sa Vesnom Goldsvorti vođen je elektronskom poštom.
Vaša knjiga „Izmišljanje Ruritanije. Imperijalizam mašte” postigla je veliki uspeh na Zapadu. Kako ga objašnjavate, s obzirom na to da ona pruža i kritički uvid u zapadnjačke stavove prema Balkanu?
Prve nagoveštaje videla sam već početkom devedesetih dok sam završavala doktorat koji čini potku mojih analiza zapadnog viđenja Balkana. Dva znamenita izdavača ponudila su mi ugovor za knjigu koja tada još nije postojala: o tezi se pričalo dugo pre nego što sam je završila. Kada je „Ruritanija” izašla, „Vašington post” je pisao da bi obimom istraženog materijala mogao da se podiči i čitav univerzitetski odsek. Bavila sam se uglavnom devetnaestim i ranim dvadesetim vekom, radeći pre početka kraja Jugoslavije, ali bilo mi je jasno da sve to važi i dalje, da se o Balkanu govori uglavnom samo dok se tamo ratuje, i da se poseže za relativno skučenim repertoarom stereotipa, stenografskih skraćenica koje omogućuju da u malo reči dočarate „bure baruta na pragu Evrope”. Moja knjiga ponudila je jedan potreban korektiv, počela sam od ideje Balkana u slikovnicama za decu a završila sa nekim od najkapitalnijih dela prošlog stoleća. Sama činjenica da je predstavljala kritiku duboko usađenih ideja otvorila joj je medijski prostor. Nijedan urednik vredan svog zanata ne želi da mu svi pevaju istu melodiju, zar ne? Mislim da sam u tom kontekstu nešto i postigla: ne toliko u smislu da izmenim stavove, koliko da se oni ne ponavljaju refleksno, da oni koji ih iznose duguju i neka objašnjenja.
„Balkanske arhetipove” bilo je lakše crpsti, kažete, iz velikog broja popularnih romana kojima je Balkan neretko služio kao uzgredno mesto radnje nego iz dela pisanih na osnovu bogatog iskustva i temeljnog proučavanja ovog područja. Zašto su oni bili značajni?
Vidite, meni je inspiracija bio Edvard Said i teorija orijentalizma, odnosno predstava Drugog na istoku – egzotičnog, lenjog, fatalističkog – kao pandana racionalnom, praktičnom i superiornom zapadu. Nismo se u svemu slagali. Pitala sam ga jednom zašto piše o britanskom imperijalizmu, a ne i o otomanskom, iako je deo istorije njegovog palestinskog naroda koliko i mog srpskog. Za mene je međuigra umiruće otomanske imperije i udaljene a moćne Britanije, koja je podržava iz straha od ruske snage, ključ cele priče. Onog trenutka kada isplivamo iz amorfne mase otomanske raje, vide nas čas kao orijentalce, čas kao nekakve mini-Ruse. Kada sam počela da pišem o Balkanu u tom kontekstu, imala sam osećaj da izranjam ispod debelih naslaga leda u pravcu nečeg novog. Inspirisao me je i važan članak Milice Bakić i Roberta Hajdena o orijentalizmu i Jugoslaviji. Negde pred kraj moga rada pojavilo se „Izmišljanje Istočne Evrope” Larija Vulfa. Mariju Todorovu i njen „Imaginarni Balkan” otkrila sam u prvom zajedničkom prikazu: pojavila se, bukvalno, nekoliko meseci pre „Ruritanije”.
Već i po naslovima vidite da smo svi izašli ispod istog šinjela, da smo osetili nešto što je bilo u vazduhu koji su pročistile postkolonijalne studije. Međutim, Vulf i Todorova su istoričari, ja se bavim književnošću. Mene od istorije više zanima imaginacija, a u tom kontekstu i popularni žanrovi, efemerna a ogromna i moćna industrija zabave. Smatram da ona trajno utiče na način na koji posmatramo svet, da ma koliko je prezirali iz naših akademskih kula od slonovače, ona ostavlja dublji trag od radova istoričara. I mi o Americi više „znamo” iz Holivuda nego iz pera De Tokvila. Zanima me znači šta o Balkanu misle oni milioni koji vam kažu da o njemu ništa ne znaju. Taj talog, supstrat osnovnih i često pogrešnih predstava nije beznačajan. On utiče na stvaranje javnog mnjenja, njemu podilaze i političari i mnogi drugi koji bi trebalo da znaju bolje, posebno u naše vreme. Bil Klinton nije kretao na letovanje a da ne konsultuje fokusne grupe o tome gde da ide a da ne ugrozi popularnost.
Koji su to arhetipovi koji se (ako se) i danas ponavljaju?
Mislim da postoje nijanse ali ne i konceptualne razlike između predstava o Balkanu i generalnih predstava o Istoku kao prostoru na kome živi neki iracionalan svet kome treba pomoći da svoju kuću dovede u red, kome treba podviknuti kao detetu ako se ne može drugačije, svet u kojem se ljudi rađaju sa atavističkim mržnjama prema svojim susedima, gotovo genetski predodređenim, svet čije senke onima na zapadu – ma kakve bile njihove muke – i dalje omogućavaju da sebe vide u najboljem mogućem svetlu. Bitna razlika je to što ako ostanete na „Bliskom istoku” – kako su nekada zvali Balkan – o svemu se tome možete mnogo slobodnije izražavati nego u odnosu na „Srednji istok” (koji na srpskom zovemo „Bliskim”), gde su takve priče malo opasnije. Ja sam Balkan nazvala poslednjim uporištem prihvatljivog rasizma. Taj „Balkan” se danas smanjio, ali još uvek je tu i mi smo još uvek na njemu.
Postojanje takvih stereotipa razumljivije je kod neupućenih, ali, sme li ozbiljna politika od koje, velikim delom, zavise sudbine balkanskih naroda da sebi to dopusti? Tačnije: ne liči li to na svesno zbunjivanje „glasačke mašine”?
To je kao da me pitate da li je starija kokoška ili jaje. Ne znam ko koga zbunjuje, svesno ili nesvesno. Ako urednik britanskog tabloida „San”, koji se prodaje u tri miliona primeraka i koji čita oko sedam miliona čitalaca, zaključi da mu je Bosna dosadila, onda premijer zna da bi dalje trošenje novca ili ne daj Bože britanskih života na Bosnu moglo da ga košta fotelje na sledećim izborima. Političari se udvaraju urednicima i vlasnicima medija, a ovi se preporučuju mogućim pobednicima tako što im unapred pogađaju želje i namere. „Ozbiljna” politika – ma šta to bilo – vodi se u uskom procepu između događaja i njegovog odjeka, „dok se Vlasi ne dosete”. U prirodi je medija da jedna priča o kojoj istoričar napiše dvesta hiljada reči do tabloida dopre svedena na dvadesetak. U procesu svođenja učestvuju vlada i opozicija, zavisni i nezavisni, lobisti, novinari, vladine i nevladine organizacije, strani i domaći. Kakofonija grupa i glasova traje sve dok se ne izgube nijanse, dok se ne začuje nešto što liči na melodiju. Onda, kada se ona pojavi, teško ju je promeniti.
Koliko se ozbiljno radi na razbijanju takvih predstava o Balkanu i Srbiji? Kako savremena istorija Britanije danas gleda na Balkan, posebno na Srbiju?
Ne znam. Ko bi na tome trebalo ozbiljno da radi? Ovde ili tamo? Britanija ima prvorazredne istoričare Balkana, a ima i dosta onih koji su – kad god se na mapi pojavila neka nova država – videli u tome šansu za izdavački poduhvat sa solidnom akontacijom. Takvi se upuštaju u pisanje „Kratke istorije Hercoslovakije” posle nekoliko meseci u biblioteci. Oni su glasni, rukopise isporučuju na vreme, pišu jednostavnim a tečnim stilom, deluju ubedljivo. Usput se ponekad zaljube u Hercoslovakiju kao da im je rođeno dete. Za mene su obe grupe znak zdravog izdavaštva koje odgovara na potrebe tržišta, jer ima dosta čitalaca koji iz principa ne čitaju ništa što ima fusnote. Ako je Srbiji stalo da nešto učini, onda treba koliko može da neguje rad ozbiljnih naučnika i ovde i tamo, ne samo onih koji joj daju najglasnije komplimente. Njihova reč godi ali nije nužno najefektivnija.
Treba pogledati šta rade susedi i šta od toga funkcioniše. Učestvovala sam u debatama koje je nedavno organizovala rumunska vlada u Švedskoj i u Britaniji. Tema je bila „Brend Rumunija”: kako popraviti sliku Rumunije na zapadu. Rumuni su u celini bili kritičniji prema sebi od nas stranaca i veoma zabrinuti što se o njima piše svašta recimo u Italiji i Španiji. Na britanski skup pozvani su studenti diplomatije u Londonu, bukvalno iz stotinak različitih država. Mnogi jedva da su čuli za Rumuniju, mada su svi bez razlike čuli za Drakulu i za balkanske vampire. Rumuni su govorili da je Drakula heroj borbe protiv Turaka a ne vampir, i da oni nisu na Balkanu već negde drugde. Poznata je moja šaljiva definicija: ako osetite potrebu da poričete da ste na Balkanu onda ste sasvim pouzdano na njemu. Veče je bilo provokativno, zabavno, dobro posećeno. Koštalo je, koliko znam, nekoliko hiljada evra: čini mi se da se isplatilo.
Šta valja činiti da se predrasude drugih o nama, ali i obrnuto, naše o drugima, izmene?
Mislim da sam na prvi deo pitanja upravo odgovorila. Kada je „Ruritanija” objavljena, poželela sam da mogu da napišem dve verzije knjige, jednu za zemlju iz koje potičem, drugu za onu u kojoj živim. Srbi imaju mnogo predrasuda o Englezima – da su hladni, bez srca, perfidni, prevrtljivi, koristoljubivi, da ne umeju da se obuku, da su u proseku ružni – svaki čitalac može ovde da dopiše svoje"o tome sam u šali pisala u „Černobiljskim jagodama”. Međutim, kako mi malo utičemo na sudbinu Britanaca, a oni na našu utiču, važnije mi je bilo da pogledam šta oni misle o nama, mada vidite da se kod mene „oni” i „mi” pomalo i pretapa. Bojala sam se da bi „Ruritanija” mogla da doprinese potvrđivanju naše predrasude da nam „velike sile” rade o glavi po liniji neke davno smišljene konspiracije, koja se onda na neki način – istovremeno narcisoidan i mazohistički – koristi kao opravdanje da se ne popravlja čak ni ono što bi se lako moglo popraviti. To ne bih nikako želela, ne samo zato što smo mi mnoge stereotipe o primitivnom Balkanu prihvatili svesrdnije od zapadnjaka, već i zato što verujem da su predrasude objašnjenje za mnoge stvari, ali ne smeju biti opravdanje, ni ovde ni tamo, za nedostatak samokritičnosti.
Anđelka Cvijić
[objavljeno: 15/02/2009]
