Izvor: Politika, 21.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pohvala odsustvu
Najnoviji roman argentinskog pisca Huana Oktavija Prensa, "Gospodin Krek", upravo se pojavio na srpskom, u izdanju "Prosvete" iz Beograda, u prevodu spisateljice Gordane Ćirjanić. To je, samo naoko, roman sa istorijskom tematikom o poslednjoj argentinskoj diktaturi. Uistinu je reč o nesvakidašnjoj paraboli o neprimetnom životu, u čiju oskudnost se čovek sakriva kako bi pronašao zaklon od praznine i besmisla ljudskog postojanja, kaže Klaudio Magris u svom tekstu o "Gospodinu Kreku", objavljenom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u milanskom listu "Korijere dela sera", nedugo posle pojavljivanja romana u Madridu.
Klaudio Magris bi trebalo da dođe sa kolegama piscima iz Italije kako bi predstavio književnost svoje zemlje koja je počasni gost ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga. "Politika" prenosi Magrisov tekst o Prensovom romanu.
Dostojevski je govorio da su njegove knjige i likovi, baš kao i gotovo celokupna velika ruska književnost tog doba, izašli iz jednog rukava Gogoljevog "Šinjela"; analogno tome, "Gospodin Krek", jedinstven i snažan roman koji je nedavno objavio Huan Oktavio Prens, vuče korene, sa nesumnjivom originalnošću, iz one kratke Hotornove priče "Veikfild" koju je Borhes, pre mnogo godina, genijalno izvukao iz senke i istakao njenu veličinu.
Junak Hotornove priče nestaje jednoga dana iz kuće, niko ne zna gde je i smatraju da je mrtav, a on je otišao da živi u jednom kužnom prigradskom naselju, koje je neka vrsta paralelnog i bezbojnog sveta; on ne iščezava zato da bi pobegao od sive svakodnevice građanskog života i upustio se u uzbudljiva iskustva nego, naprotiv, da bi živeo još manje nego pre, da bi se izgubio u sivilu sporih dana, da bi bio Niko.
Ova Hotornova priča od pet-šest stranica je parabola o odsustvu, o životu u kome je nemoguće učestvovati, u čiju oskudnost se čovek sakriva kako bi pronašao, kao u nekakvoj homeopatskoj terapiji, zaklon od njegovog surovog i praznog besmisla. Ukoliko ima poetsku snagu, parabola može sebi da dozvoli veličinu, ali i luksuz, da osudi suštinu značenja, nezavisno od svoje epske užlebljenosti u istorijske činjenice iz ljudske, socijalne i političke stvarnosti. Takav, poetički težak zadatak – u ovom slučaju zadatak suočavanja sa ništavilom koje isisava život, zarobljavajući ga u stvarnost svakodnevice, u porodične i društvene odnose, u istoriju koja uvek iziskuje smisao ili bar pretenduje na njega – postavljen je pred ovaj roman. Sa "Gospodinom Krekom" Prens je uspeo de prevede parabolu u roman, da odsustvo pretvori u roman, što znači u jednu konkretnu političku i moralnu pripovest; uspeo je, velikom snagom, da da glas negaciji, odbijanju; u ovom romanu progovara neprozirno ništavilo.
Kao i njegov pisac, koji već dugo godina živi u Trstu, gospodin Krek je Argentinac, poreklom, reklo bi se, Hrvat, iz Istre, one nacionalno mešovite Istre koja se u romanu poetično evocira, pre svega kroz figuru oca i grada Pisina, Pazina, koji je u jednom periodu bio čuven po svojoj gimnaziji. Krek je staložen čovek, srećno oženjen otac porodice, agent osiguravajućeg društva koji svom poslu pristupa sa revnosnom ozbiljnošću, rođenom najverovatnije iz ravnodušnosti koja je, međutim, delotvornija i savesnija od strasti. On prezire diskutovanje, ali na jedan miroljubiv način, bez udubljivanja; protivnik je političkih kompromisa; neko na koga se apsolutno možeš osloniti, Krek, reklo bi se, u ćutanju i uzmicanju, u korektnom, ravnodušnom poštovanju pravila i normi, nalazi najčasniji način da se provlači kroz prašinu dana, kroz zamke i neobičnosti od kojih je sastavljen život.
Spretnom rukom, sa onom mudrom pesničkom lakoćom poteza i gotovo protokolarnom preciznošću svojstvenom austrijskim poreskim papirima ili kakvom kafkijanskom dnevniku, Prens je uspeo da dočara život (naklonosti, rad, razmišljanja, osećanja) u svoj njegovoj normalnosti, doduše, jedan život koji se ne voli ali se duboko poštuje; da dočara tajanstvene polusenke koje mu oduzimaju smisao i čine ga stišanim, ali u isti mah nestvarnim do bunila.
Jednoga dana gospodin Krek u strogoj tajnosti iznajmljuje stan od dve ostarele sestre koje žive u uspomenama na svoga oca, znamenitog ornitologa, čuvajući netaknutim njegov kućni red i časno ime. Sve to savršeno pasuje zahtevima gospodina Kreka i njegovoj anarhičnosti koja je tako duboka da odbija svaki gest pobune, svaki vid nereda koji je po sebi prekoračenje. Nikad se neće saznati zašto je gospodin Krek iznajmio stan; najlogičnija motivacija za tako nešto je vanbračna veza, a to je laž kojoj će on na kraju možda pribeći pred svojom ženom, kako bi spasao privid normalnosti (iako je ona, u ovom slučaju, sa građanskog stanovišta neprilična i za svaku osudu) i tako prikriti svoju istinsku, nedostupnu ćutnju, onu samoću i onu otuđenost koje je mudro umeo da kamuflira, iz poštovanja prema drugima i prema sebi, nadasve tradicionalnim ophođenjem.
Nikad se zaista neće saznati razlog za ovaj njegov drugi, paralelni život – prazan, ali pravilniji, običniji i neodgovorniji od onog porodičnog. Njegova tajna se obelodanjuje, štaviše pretvara se u zapanjujuću novinsku vest, jer se splela sa političkim borbama u Argentini, sa obračunima između vojske i terorista, sa surovom represijom generala na vlasti. Krek je uvučen u centar zbivanja zbog sumnje da njegov stan služi kao sklonište za teroriste i za žrtve njihovih otmica. Prens genijalno povezuje jedan metafizički privatan događaj, odiseju jednog "ja" koje se prazni zadržavajući obzire i vlastito dostojanstvo, sa žestokom epopejom krvave i vazda neumerene južnoameričke istorije, sa hronikom brutalnog policijskog nasilja, sa zločinačkim i mučnim hapšenjima kojima su država i njene ubice tako često pribegavali. Istinska, krvava istorija dostiže mitske dimenzije u scenama kao što je ona sa sahrane jednog teroriste, sina visokog predstavnika vojne nomenklature koja je deo represivnog režima – to je groteskna scena u kojoj dželati i progonjeni odaju istu poslednju počast pokojniku, ali sa suprotnih pozicija, uz onu ciničnu i ironičnu poeziju smrti, koja je tako česta "pijeta" u južnoameričkoj književnosti.
Jedan eminentno "apolitičan" događaj spleo se sa gorućom politikom, tvoreći, s druge strane, njen odraz – a u tome najpre počiva kreativna originalnost knjige – poput negativa fotografije. Prens nije napisao roman o argentinskoj vojnoj diktaturi, kojoj se usprotivio (pišući o nestaloj Dijani Terugi, i napustivši zemlju kad se režim ustoličio); napisao je jednu oporu priču, u isti mah mitsku i grotesknu, kao što je to i pre uradio u sjajnoj "Povesti o obezglavljenom čoveku". U ovoj novoj knjizi priča je takođe ispripovedana iz različitih uglova: iz ugla sveprisutnog naratora i iz lične perspektive gospođe Krek, glasovima koji se dopunjuju i smenjuju, kroz buku samog života koji stvara i rastače sve priče ovog sveta, onako kao što voda nagriza lađe i njihove pramce u Ensenadi de Baragan iz Prensovog detinjstva, ovekovečene u njegovim "Pramčanim figurama". Roman se završava sa nekoliko mogućih istina, ali pre svega odsustvom objašnjenja, dijalogom koji se ne odigrava između gospodina Kreka, napokon puštenog iz zatvora, i njegove žene. Suve činjenice su da Krek, izašavši iz zatvora i vrativši se kući, i ne otvara usta, ponovo izlazi napolje i ne vraća se. Malobrojne su knjige koje sa toliko snage i trezvenosti dotiču odsustvo koje nas obavija i koje svakog od nas čini, u mnogim trenucima života, nekim ko je zapravo otišao, izašao zauvek.
Prevela Gordana Ćirjanić
[objavljeno: ]
