Izvor: B92, 15.Mar.2010, 16:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Metastaze
Zagrebački ginekolog Ivo Balenović, pod pseudonimom Alen Bović, 2006. godine objavio je roman Metastaze.
Iako se ranije nije bavio pisanjem, Balenović je, s neba pa u rebra, pogodio u centar pomodnog talasa savremene naracije. Taj talas u sebi nosi nešto od tzv. estetike odvratnog o kojoj je nekada pisao Živojin Pavlović, a koja je od Buñuelovih estetizovanih presečenih kravljih očiju eskalirala do verizma i kvazidokumentarizma. Prepun netrpeljivosti prema >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << drugom i drugosti, Balenovićev roman na svojim plećima nose četiri junaka sa dna hrvatskog društva, za koje sam pisac kaže da su stilizacija hrvatskog društva u celini. Junaci su, dakle, socijalni slučajevi: narkomani, alkoholičari, navijači Dinama, a prema pogledima na svet oni su rasisti, nacisti, homofobi; mizoginija u romanu tako je dosledno sprovedena, da je skoro promašila poentu preigravanjem svoje igre.
Posle istoimene pozorišne predstave po ovom literarnom predlošku, stigao je i film istog jasnog imena. Film Metastaze režirao je Branko Schmidt, reditelj srednje generacije, kojeg je predratna srpska publika zapamtila po filmu Sokol ga nije volio (1988), a posleratna ga je nanovo otkrila s Putem lubenica (2001). Metastaze, kratak i sažet film, režiran u tzv. niskom ključu, stilski je precizan i stvarnosno žestok na svaki način. Gluma Renea Bitorajca, Franje Dijaka, Roberta Ugrina i Rakana Rushaidata u svemu je primerena priči i vođena sigurnom Schmidtovom rukom, a kamera Dragana Ruljančića pokazuje nam da kao što srpska umetnost ima specifičnu NBG-poetiku (poetiku Novog Beograda), i hrvatska i te kako ima svoj NZ-manir i stil. Zanimljiva je, međutim, razlika između beogradskog i zagrebačkog bavljenja odvratnim, i to baš tim up-to-date odvratnim za koje nikad ne možete u potpunosti biti sigurni da li je osuda ili svojevrsna apoteoza zla. Kako mi ovde nismo imali rat i nismo ratovali, te ga nismo ni dobili ni izgubili, što nije samo tupava propaganda već najdublje osećanje većine, i većina naših savremenih umetničkih dela tek blago, neodređeno i upola glasa spominje istorijske događaje u neposrednoj prošlosti. Naši junaci su crni, nesrećni, amoralni, ponekad i tranziciono siromašni, ali mi nikad ne znamo tačno šta im je i tera li ih na sve to zlo egzistencijalna stiska ili neka pervertirana rusoidna sudbina i sjaj Tanatosa po sebi.
Hrvati su, međutim, imali rat, pa su ga i dobili, a s njim su dobili i pobedničko licemerje i posleratno beznađe koje je, uprkos čemernom ukusu tranzicije, suštinski slično beznađu u poeziji pesnika izgubljene generacije između dva svetska rata. I ovde i tamo postalo je više nego kič reći da život ima smisla i da ljubav postoji, naročito kad je, nekad dragi i sistemom na vlasti zabranjivani Bog, sada i ovom i onom narodu, paradoksalno, oduzet dekretima koji su ga proglasili ne samo za poželjnog već i za obaveznog. I tako, zanimljivo je uporediti hrvatsku umetnost koja se kako-tako naslanja na tradiciju, sa srpskom koja još jednom sve razara i sve počinje iz početka: da li će se ove dve šine sresti na evropskom horizontu ili će zauvek paralelno voziti po vrletima Balkana?
