Izvor: Politika, 21.Feb.2011, 01:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Definicija krize
Može li se proglasiti politička stabilnost usred socijalne bede, u kojoj ćute samo oni koji imaju najmanje ili nemaju ništa
Srbiju čeka zanimljivo, a možda i dramatično proleće. Nekakav muftija preti egipatskim raspletom u Novom Pazaru, a možda i u Beogradu. Dinkić je uzdrmao vladu, ali se ona nekako drži. Videli smo kako se ministri razdragano smeju i tapšu po ramenima. U svemu su jednoglasni, milina jedna. Kolubarska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << afera je sve misterioznija i mračnija, redovi za narodne kuhinje sve duži, a svaki treći izgladneli siromah sa šerpom ili manjerkom je dete.
Desnica i ko zna ko još umrlicama u Lazarevcu preti medijima i novinarima, u Srbiju se sasvim legitimno smestio antiromski rasizam.
Predsednik Tadić je zapretio svima koji prete. Za dve godine 400.000 ljudi je ostalo bez posla, a svakoga dana 555 njih dobije otkaz. Zamenik premijera, ministar policije i predsednik SPS-a uporan je u tvrdnji kako u Srbiji političke krize nema.
Šta je uopšte politička kriza, a šta sklad? Teško je pomiriti vladajući spokoj sa stvarnošću. Da li je Ivica Dačić, čovek koji negira krizu, mislio na vladu, na državu ili na društvo u celini. To je moguće saznati samo posle njegovog (eventualnog) objašnjenja šta on podrazumeva pod pojmom Srbija.
Svaka politička stabilnost morala bi da ima jasne parametre, i ona je nešto mnogo složenije od relacija u obavljanju vlasti ili borbe za nju. Zbog toga je neobrazložena misao zamenika premijera prilično nejasna i vrlo sumnjive pouzdanosti.
Znači li to da vlast, i pored svih napora da joj se na to ukaže, ne vidi dovoljno dobro i dovoljno bistro stvarnost oko sebe? I da je fenomen „staklenog zvona”, ipak, dobar zaklon izabranih od sveopšte građanske depresije. Naravno, sve dok se zvono ne razbije, a državni službenici nekako pojme da je Srbija mnogo više od utiska koji se taloži u kabinetskoj izolaciji.
Ako u Srbiji nekakve krize ima – a oko toga izgleda nema spora, onda je mantra o političkoj stabilnosti prilično krupna zabluda. Ivica Dačić čak nije pokušao da relativizuje svoju tvrdnju, ona je bila kategorična. I to do nivoa da je on osetio potrebu da postojanje političkih tegoba negira više puta u rasponu od nekoliko dana.
Kao uspešan lider, Ivica svakako dobro zna da je njegova dijagnoza samo politički stav koji se drži željenog, no ne i stvarnog. U okviru vladajuće koalicije, koja je uznemirena nestašlukom Mlađe Dinkića, negiranje krize je možda neophodna autosugestija, i način da se vladajućoj grupaciji ulije samopouzdanje. To je, u stvari, pojednostavljena logika nastala na osnovu iznenadne premijerove odlučnosti: Dinkić je otišao, vlada je opstala, zbili smo redove, krize nema, idemo dalje!
Dakle, izgleda da se misli kako ipak nema tegoba u vršenju vlasti i pored nekih smetala, pa samim tim je i čitava Srbija odahnula, jer je preteća kriza već deo njene dinamične istorije.
Tako smo stigli do apologije postojećeg stanja stvari, koje je daleko od svake idile. Politika kao zanimanje ovde je predmet svakojakih javnih sumnji: od vrednosnih do etičkih. Još se ne zna kako se finansiraju stranke, kakva je veza između tajkunske i političke moći, koliki je razorni uticaj interesne partokratije?
Kakva je veza između organizovanog kriminala i legitimne države? Početkom marta prošle godine sa najvišeg mesta se posumnjalo da neki vršioci važnih poslova u svim oblicima vlasti, imaju dobre veze sa uticajnim srpskim kumovima. Ministarka pravde je više puta ponavljala da mafija u Srbiji nije jača od države, i ta nervozna tvrdnja je upravo izrečena zbog strepnje da jeste.
Državni revizor je pronašao da su iz bušnog budžeta otišle milijarde, bez objašnjenja nadležnih ministara za čije babe zdravlje je to potrošeno. Malo se galamilo, pa se buka utišala, jer je negirana kriza vlade bacila u senku neobjašnjivo i bahato razbacivanje para usred preteće socijalne katastrofe.
Može li se proglasiti politička stabilnost usred socijalne bede, u kojoj ćute samo oni koji imaju najmanje ili nemaju ništa. Ni Dačić, kao socijalista, ni opoziciona desnica kao pretendent na presto, nisu pobornici sirotinjskog socijalnog egalitarizma. Ali on se može pojaviti sam po sebi, kao demagoški politički trik u borbi za vlast, ako se trend siromašenja nastavi. Nema znakova da će biti zaustavljen.
Optimizam je, naravno, i iz takve depresije jedini izlaz, ali on nije moguć. Stekao se utisak da se izvršna vlast previše dugo i uglavnom bez mnogo uspeha bavi sama sobom, i u tome je, osim nekih kadrovskih ekscesa koje pokušava da zakrpi, zadovoljna svojim radom.
Malo je onih koji dele njeno zadovoljstvo.
I zbog toga je vesela definicija političke krize, koju je izrekao Ivica Dačić još zanimljivija, posebno u ambijentu srpske teritorijalne nedorečenosti. Dakle, je li Kosovo generator krize ili faktor stabilnosti?
Može biti i jedno i drugo, sve zavisi od tačke gledišta, kako za koga.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 21.02.2011
