Izvor: Politika, 29.Avg.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život posvećen košarci
Dugogodišnji generalni sekretar Fibe Borislav Stanković govori o svojim uspomenama sa evropskih prvenstava od kojih je propustio samo jedno za 60 godina
Dok polako pakuje kofere za put u Ljubljanu, na Evropsko prvenstvo (4-22. septembar), dugogodišnji generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković prebire po uspomenama. Nedavno je napunio 88 godina, ali i dalje prati najveće događaje koji su mu, kako kaže, bili suđeni. Uostalom, to mu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je još na Prvom svetskom šampionatu u Buenos Airesu 1950. savetovao njegov košarkaški „otac” Vilijam Džons, prvi generalni sekretar Fibe: „Važno je da i vi i vaša reprezentacija stalno budete prisutni na velikoj sceni ”!
I tako jednog dana, nekoliko nedelja posle Staljinove smrti, Džons je na stanici u Moskvi s uzbuđenjem čekao voz iz Beograda, u kojem je bila prva naša ekipa koja je stigla u Sovjetski Savez od uvođenja Rezolucije Informbiroa.
„Hteo je da bude siguran da ćemo doći, jer želeo je Jugoslaviju na tom šampionatu”, govori Stanković o svom vatrenom kršenju na evrobasketima, u Moskvi 1953, kada je još bio igrač. „Moskva je bila veliko iskustvo, osvojili smo šesto mesto što je bio naš prvi pristojan rezultat. Pamtim je i po čuvenom susretu s Izraelom, kad smo pobedili posle četiri produžetka, čuvajući loptu maltene punih 20 minuta, što su tadašnja pravila dopuštala. Bili smo smešteni u hotelu „Metropol”. Za doručak smo imali kavijar koji sam tada prvi put video”.
Jugoslovenska košarka je ravnomerno rasla, vođena velikom četvorkom iz Beograda: Nebojša Popović, Bora Stanković, Radomir Šaper, Aleksandar Nikolić. Posle Moskve Stanković je deset godina bio generalni sekretar KSJ, a do danas je propustio samo jedan šampionat, u Helsinkiju 1967, kada je bio trener Oransode iz Kantua. Jedan od evrobasketa koje posebno pamti je prvi od tri održana u Beogradu (jedini grad koji je toliko puta bio domaćin: 1961, 1975, 2005).
„Srebro u Hali 1 Beogradskog sajma bila je naša prva medalja. Bio sam generalni sekretar organizacionog komiteta i sećam se da nam je vojska mnogo pomogla. Dobio sam džip i vojnika koji me je vozio na sva ona mesta na koja sam žurio, jer smo ugostili tada rekordnih 19 selekcija”.
Na pitanje kako su početnici sa zemljanih terena utabali put ka prvoj medalji, kaže:
„Razvoj gledam po generacijama igrača. Prva, u kojoj su bili Loci, Popović, Marjanović, Demšar, Sokolović i drugi – doterala je s mlađim snagama do šestog mesta. Naredna, sa Anrijaševićem i Ćurčićem, održavala je taj nivo, a onda je stigla ’srebrna’ s Daneuom, Koraćem, Đurićem i ostalima, s kojom su stigle prve medalje. Te generacije su udarile temelje budućim zlatnim uspesima”.
Igrači i treneri bili su u to vreme i izveštači s velikih događaja. Stanković je više puta izveštavao za „Politiku”, prvo telefonom, pa teleksom.
„Vremena su bila takva, a košarka nije bila popularna. Poslednji put sam se za ’Politiku’ javljao iz Montevidea 1967”.
S njegovim usponom u Fibi (1976-2002. gen. sekretar), rasla je i naša reprezentacija. Mnogima je smetala ta „koincidencija”, a čuveni sovjetski trener Gomeljski mu je na Olimpijskim igrama u Moskvi zamerio da „gura Jugoslaviju ka zlatu”. Odgovorio mu je, pred novinarima: „Žao mi je što gospodin Gomeljski za sve ove godine nije naučio da igra protiv dobre zonske odbrane“!
Sedamdesete su bile prvo zlatno doba. Pored dve svetske titule (1970, 1978) stigle su i tri evropske (1973, 1975, 1977). Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Delibašić, Ćosić i ostali bili su neprikosnoveni. Danas se često prepričava „odbojka” koju su Slavnić i Kićanović odigrali protiv Sovjeta u Liježu 1977, kada im je selektor Aca Nikolić zamerio što su ponižavali protivnika.
„I ja sam, kao i Aca, smatrao da je ta akcija neprimerena. Plašio sam se da će nas napasti domaća štampa, ali ona je to izvanredno primila. Čak se taj potez našao na TV špicama”.
Prvi pad posle duže od dve decenije (Evro 1983. u Limožu – 7. mesto) Stanković objašnjava time da je posle poraza od Italije (posle masovne tuče) došlo do „unutrašnjeg gneva među našim igračima”.
„Kritičari šezdesetih pričali su da posle Daneua i Koraća dolazi kraj, a onda su ih demantovali Slavnić, Kićanović i ostali. Pa su govorili da neće biti nove zlatne generacije, ali ja sam tvrdio suprotno. I onda su se pojavili Dražen Petrović, Divac, Kukoč, Đorđević, Paspalj i ostali, koji su imali, da tako kažem – promašeni vrhunac! Zbog raspada države, na Igrama u Barseloni 1992, nije došlo do susreta veka, između evropskog i američkog tima snova”.
Stanković je odigrao presudnu ulogu da se vratimo u društvo najboljih, posle sankcija Ujedinjenih nacija (1992-95). Zajedno sa Grkom Jorgosom Vasilakopulosom, generalnim sekretarom Fiba-Evrope, „izmislio je” dodatni kvalifikacioni turnir. I tada su mnogi sumnjali da imamo protekciju.
„Šta su ljudi pomislili ne znam, ali znam da su pomislili. Sigurno je da sam žarko želeo da se vratimo na evropsku scenu. Bio sam neizmerno srećan što smo se vratili i osvojili sedam medalja na osam narednih takmičenja”.
Beograd mu je doneo neke od najvećih radosti, ali i najveću tugu – Evropski šampionat 2005 (poraz u osmini finala).
„Bio je to katastrofalan udar za mene lično. Još više mi je bilo žao što je trener Obradović pretrpeo nervni slom koji nije zaslužio ni kao igrač ni kao čovek, pa ni trener najviše klase”.
Danas se manje zna i to da je kumovao Ivkovićevom povratku na selektorsku klupu pre pet godina. Pozvao ga je jer je smatrao da nam „treba čvrsta ruka i iskusan trener”. Pitamo ga, za kraj, šta očekuje od ’Evra 2013’ u Sloveniji?
„Bio bih zadovoljan plasmanom na Svetsko prvenstvo u Španiji (prvih šest ekipa). Medalja bi već bio ogroman uspeh, jer ima više nego ikad kandidata, poput Španije, Francuske, Rusije, Litvanije, Turske i Grčke. S Litvanijom igramo prvi i najteži meč koji može da usmeri naš tim ka medalji, ali i ka ponoru”.
----------------------------------------------
Želja za kraj Jugoslavije
„Bila je tužna scena kada je slovenačka vlada opozvala Jurija Zdovca iz reprezentacije koja se u Rimu 1991. borila za evropsko zlato. Pošto se znalo da je to kraj Jugoslavije, zamolio sam uoči ceremonije dodele medalja predsednika Fiba-Evrope Alda Vitalea da mi dozvoli da umesto njega uručim zlatna odličja našim košarkašima. Bez razmišljanja mi je to prepustio”.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 30.08.2013.
Pogledaj vesti o: Evropsko prvenstvo
