Izvor: Danas, 22.Jun.2016, 12:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrlina i veština
Iskoristiću kolumnicu u poluprivatne svrhe, da zajedno odgovorimo na neka životna pitanja, a koja su bliska i košarci. Prva glavolomka - da li je bolje izabrati put VRLINE ili put VEŠTINE? Odnosno, da li je u igri o kojoj pišem svake srede najvažnije umeće driblinga, dodavanja, šuta, skoka, odbrane, ili na prvom mestu mora biti timski duh kao spoj individualnih, viteštvo, nadigravanje, empatija svake vrste?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Tačnije, da li je reprezentacija pre kluba, trenutnog ličnog interesa, odluke agenta i - zašto jeste, barem u teoriji, na papiru? To se odnosi na igrače i trenere, mada funkcioneri, menadžeri, sudije, medijski uposlenici, vođe navijača itd, vazda imaju istu dilemu. A možda i nemaju, pošto je na ovom balkanskom arealu vrlina pred izumiranjem, skoro da se smatra slabošću. Igra li se basket zato što mrziš onog ispred sebe (čitaj - protivnika), ili zato što voliš onog iza sebe (čitaj - tim, saigrača)? Tu, nekada davno i nije bilo nedoumice - uvek vrlina pre veštine. Retki su oni koji spoje ljudsku vrlinu i sportsku veštinu (od asova koji su ''tapkali'' loptu poslednji, a veoma upečatljiv primer je Dejan Bodiroga, da ne navodim kao ''argument'' Novaka Đokovića), pa zato zaborav, prašina na njih ne pada. Po običaju, bratić Njofra bio je direktan: komšo, veštinu je stekao svaki lopov, profesionalni ubica, terorista - ali teško da može biti reči o ljudskim vrlinama...
Dakle, selektor Aleksandar Đorđević baš je na mukama ovih dana, nizom (ne)hatnih događaja. Neočekivano su otkazali Boban Marjanović i Nikola Milutinov, pa su brže-bolje (u stvari - brže nego bolje) uskočili Vladimir Štimac (pod parolom ''kad je teško - Slavko'') i Stefan Birčević, pokazavši zavidnu ljudsku i sportsku širinu. Zbog povrede ligamenata kvalifikacije za Rio (nadam se ''samo'') propustiće Nemanja Bjelica, a povratnik Milan Mačvan, zbog preloma prsta, ima gips na nozi (povreda na kućnom parketu). Ne bih ja puno ''plakao'' ni za Ognjenom Kuzmićem, više za Draganom Milosavljevićem, donekle i Dejanom Muslijem, ali da se osvrnem na sadašnjost. Nekoliko problema je pred stručnim štabom, ali svi su rešivi, tako da nemam ni gram sumnje da ćemo biti prvi u kvalifikacijama, kao i da će biti nešto teže nego što javnost misli. Prvo, kratke pripreme, koje će se popuniti aktivnim odmorom, motivacijom, taktikom i šutem - jer je većina momaka imala produženu, dakle ''finalnu'' završnicu sezone, što i nije tako loše (mislim i na mini pripreme i na prva mesta). Drugo, nedostatak Bjelice, jer je uz Teodosića, Bogdanovića i Raduljicu - vezivno, granitno tkivo kolektiva; treće, brzina kojom se Nikola Jokić želi i može taktički i mentalno prilagoditi kolektivu koji tri godine dobro funkcioniše; četvrto - mada to najmanje brine - Gudurić ili Zagorac, obojica ili - nijedan... Ali, svi ''problemi'' pokriveni su snagom tima, činjenicom da se igra u Beogradu, a - bogami - Portoriko i Angola, posebno Češka, Japan i Letonija - nisu SAD, Španija, Francuska, Litvanija ili Grčka, na primer...
Drugu mozgalicu nametnuo mi je dokoni NJofra (ove nedelje primio se na devizu - ''budale gusto rastu''), tačnije, dilema potiče iz medijskog pitanja prvog čoveka Zvezde svom kouču: da li je bolje ''vrabac u ruci, ili golub na grani''? Prvo, dumam da je to ''trilema'' za razgovor u jedan na jedan, nikako medijsko šenlučenje. Dalje, pre će biti da li je bolje ''vrabac u ruci ili zlatno tele na livadi'' (pošto tele, pogotovo što je zlato teško, neće opstati na grani). Upitanik će uraditi po ličnom nahođenju, ali nalazim da je, posle javnog testiranja PČK-a, bliža logici odluka trenera - bolje zlatno tele na ispaši, a evo i zašto. Pa zato što će (ne)moguća misija CZ naredne Evrolige biti ponovo četvrtfinale (u najmanju ruku), a to se posle nekoliko ligaških poraza obavezno pretvara u - ''golub odlepršao sa grane''. Razumemo se...
Treća enigma izašla iz moje lobanje, upućena je na adresu PČK-a iz CZ, a glasi: šta je bolje imati za narednu sezonu u Evroligi - ''mlad ili skup tim''? Nalazim da je ovde odgovor najlakši - mlad sastav, ali isto tako sam siguran da će se nadležni odlučiti za skuplje rešenje. Dakle, u oba slučaja biće podvig (a oni se dešavaju, mada ne svake godine) naći se u osam prvoplasiranih, prvo zbog lige od 30 kola. Na pola sezone izdvojiće se šest, sedam ''sigurnih'' klubova (npr: CSKA, Real, Barsa, Makabi, Fener i Efes, jedan grčki), pa će se naš šampion boriti za sedmo, osmo mesto sa dva turska, jednim španskim, dva ruska tima itd, a tu će biti problema. Na 30 mečeva Laboral Kuči, Galatasaraju, Darušafaki, Himkiju, Lokomotivi - ima ko da ''bratski'' prepusti koji bod, dok je to bilo teže u dosadašnjem načinu takmičenja. Mora biti nešto više poraza, naša publika se odmah gubi itd. Razumemo se? Ili, možda i ne... Dalje, skup tim koji ne prođe u četvrtfinale iritira i publiku, mlad sastav (uz iskusnog pleja i centra) ne, dovoljna je maksimalna borbenost, koja pobeda kod kuće, napredak igrača. Skup tim iza sebe ostavlja finansijsku pustoš, nervozu i potrebu da se iznosi prljav veš, kao i stalno počinjanje od nule; mladost srpskoj košarci daje potencijalne reprezentativce, kostur za nekoliko narednih godina, omiljenost među publikom i medijima. Razumemo se, a?
Naravno, postoji i ona pesma ''bolje biti pijan nego star'', treba i o tome razmisliti. Nemoj samo neko na tri pitanjca da mi odgovori - ''podrazumeva se'', jer je najgora laž koja se podrazumeva...
