Izvor: Politika, 06.Avg.2015, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Surovo zakucavanje
Reprezentacija i Boban Marjanović rastaju se u trenutku kad su više nego ikada potrebni jedno drugom, kad je izgledalo da imamo savršen tim za Olimpijske igre u Riju 2016.
Pismo San Antonija koje je prekjuče stiglo u Košarkaški savez Srbije (KSS) delovalo je kao surovo zakucavanje, od koga nema odbrane. Sad postaje manje važno da li je neko Amerikancima podigao loptu za „alej-up” (kao što sumnjaju u našem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stručnom štabu) od činjenice da reprezentacija ostaje bez jednog od svojih najvećih aduta mesec uoči Evropskog prvenstva u Hrvatskoj, Letoniji, Nemačkoj i Francuskoj (5–20. septembar).
Bobanu Marjanoviću je na pravdi boga oduzeto pravo da igra za svoju reprezentaciju. U trenutku kad puca od snage i želje da pruži sve što može za nju.
Sve donekle podseća na nepravdu koju su iskusili naši košarkaši, kad im se takođe jedan list papira (rezolucija UN) isprečio na putu ka njihovom velikom snu – Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. Kad je tadašnji selektor Dušan Ivković, za vreme priprema, teška srca saopštavao odluku igračima u jednom solunskom hotelu, neki od njih su zaplakali. Među njima i današnji kormilar nacionalnog tima Aleksandar Đorđević. I on je tada, kao danas Marjanović, bio u životnoj formi. Kao i svima u tom sastavu u očima mu je pisalo: ima li ko bolji od mene! Dva meseca ranije trojkom uz zvuk sirene doneo je Partizanu prvu i jedinu titulu prvaka Evrope. K’o zapete puške su bili i Divac, Danilović, Paspalj, Bodiroga, Savić, Obradović i ostali iz Ivkovićeve čete, ali ih je „zakucala” jedna politička odluka.
Njihove karijere su tako ostale zauvek okrnjene za nešto neponovljivo – olimpijski finale s jedinim pravim „timom snova” Sjedinjenih Američkih Država. Samo tada im se pružala šansa da igraju protiv Majkla Džordana, Medžika Džonsona, Lerija Birda, Skotija Pipena...
I današnji trenutak je, na svoj način, neponovljiv za srpsku košarku i Bobana Marjanovića. Njegovo sazrevanje stiglo je odmah posle osvajanja srebrne medalje na Svetskom prvenstvu prošle godine, pa se stekao se utisak da je s njegovim ulaskom u ekipu upotpunjen šampionski mozaik.
San ove generacije su Olimpijske igre u Rio de Žaneiru 2016, a put do njih vodi preko Evropskog prvenstva na kojem samo finalisti dobijaju vizu (od 3. do 6. mesta ide se u kvalifikacije). Stručnjaci s pravom kažu da je teže plasirati se na OI nego na njima osvojiti medalju (poslednji put smo učestvovali u Atini 2004). Utoliko više boli što nema Marjanovića.
Sudeći po prethodnoj sezoni, u kojoj je uterao strah u kosti najvećim evropskim klubovima, dojučerašnji centar Crvene zvezde trebalo je da bude i jedna od najvećih zvezda na predstojećem Evrobasketu. U odnosu na prethodno leto on je potpuno drugačiji igrač, neuporedivo brži, precizniji, pouzdaniji. Počeo je da dodaje u stilu najboljih plejmejkera. Konačno nas je primorao da više obraćamo pažnju na ono što radi na terenu nego na njegova 222 centimetra po kojima su ga uglavnom znali.
Za devet dana puni 27 godina, a igrao je samo na jednom velikom takmičenju, na Evropskom šampionatu 2011. Tada je bio deo tima koji se nije plasirao na Olimpijske igre u Londonu 2012. Naredna tri leta bio je prekobrojan, dva puta kod Ivkovića, jednom kod Đorđevića koji mu je još prošlog proleća nagovestio da ga ima u vidu za kampanju „Rio 2016” (selektor je angažovao jednog stručnjaka koji je analizirao samo njegov rad nogu, s namerom da ga ubrza). Proteklih desetak meseci je toliko napredovao da su na njemu zasnivane najveće moguće ambicije na predstojećem šampionatu.
I Ivković i Đorđević ga opisuju istim rečima: Dobar čovek, pametan, vaspitan, vredan! Saigrači kažu i sjajan drug i pravi timski igrač, spreman da u svakom trenutku učini sve za svoju ekipu. I kad se tome doda naziv najkorisnijeg igrača prvog dela sezone Evrolige, dobija se portret košarkaša koji ima sve ono što je potrebno da bi se nosio dres s nacionalnim grbom.
Ali, ni selektor ni on se ne pitaju za to...
Pogledaj vesti o: Evropsko prvenstvo
