Izvor: Politika, 08.Jul.2015, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbin koji je razvio košarku u Gazi
Dugogodišnji generalni sekretar Svetske košarkaške federacije, koji danas puni 90 godina, otkriva za „Politiku” neke nepoznate detalje iz svoje karijere i života
Pored Srbije i Republike Srpske, dobijao sam velika priznanja u desetinama zemalja širom sveta, od Amerike do Senegala i Obale Slonovače, ali je za mene možda vrednije ono što su o meni rekli nekadašnji predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) Žak Rog i bivši predsednik Svetske košarkaške federacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (Fiba) Bob Elfinston. Rog je na završnom banketu, kad me je Fiba ispraćala 2002. godine u penziju, rekao da olimpijski pokret ne bi bio onakav kakav je danas da nije bilo ljudi kakav je Stanković, dok je Elfinston prilikom mog prijema u Fibinu kuću slavnih 2007. kazao: „Košarka i Fiba su u svojoj istoriji imale tri čoveka koji su najzaslužniji za košarku kakvu danas imamo, a to su njen izumitelj Džejms Nejsmit, prvi generalni sekretar Fibe Vilijam Džons i njegov naslednik Borislav Stanković!”
Ovako o svojim najvećim priznanjima govori Bora Stanković, koji danas puni 90 godina, koga smo zamolili da za „Politiku” otkrije i neke nepoznate, ili barem manje poznate, detalje iz svog života i karijere. Kao nekadašnji saradnik našeg lista (izveštavao za nas sa Svetskog prvenstva u Montevideu 1967) rado se odazvao našem pozivu.
U košarci je od svoje 17. godine, kada je na Tašmajdanu za vreme Drugog svetskog rata prvi put video taj sport i počeo odmah da se njime bavi (1942). Nosio je dres i Crvene zvezde i Partizana, bio reprezentativac i vrhunski trener (trostruki prvak Jugoslavije s OKK Beogradom, prvi strani stručnjak šampion Italije, s Oransodom 1968), ali ga u svetu znaju pre svega kao dugogodišnjeg generalnog sekretara Fibe (1976–2002) i člana MOK-a (1988–2005).
Govori sedam jezika (pored maternjeg i engleski, francuski, ruski, španski, italijanski i nemački). Obišao je svet nekoliko puta, a retke su zemlje u kojima nije bio. U nekima je promenio lice košarke...
– Pamtim svoj prvi odlazak u Palestinu, neposredno pošto je primljena u Fibu 1963. godine – govori Stanković, koji je trenutno u Grčkoj, a inače živi na Banovom brdu. – Tada je Palestina pod imenom Gaza bila član Fibe. Njihov predstavnik je dolazio na naše kongrese, iako im se reprezentacija nije takmičila. Onda sam odlučio da odem u Gazu i da tamo napravimo kakve-takve uslove za košarku. Prvo sam u Jerusalimu morao da dobijem odobrenje izraelskih vlasti, da mogu da unesem u Izrael patike, lopte, dresove i ostale rekvizite za sedam-osam klubova koji su u to vreme igrali u Gazi.
Posledice građanskog rata u Kini osećale su se dugo i u sportu, pa i u košarci. Zato je Stanković odlazio u „obe” Kine da bi se problem rešio:
– Kina je bila član Fibe i pre Kineske revolucije. Protivnici revolucije su i posle odlaska na Tajvan nastavili da održavaju kontakte sa Fibom. Onda se pojavio problem, jer je „prava” Kina uslovljavala MOK i Fibu, tražeći da samo ona bude naš član, a ne i protivnici revolucije. Onda je nađeno rešenje sa imenom Tajvan. Išao sam tada dva puta na Tajvan, ali sam prethodno svraćao u Peking da bismo rešavali spor kad je reč o košarci.
Odlasci na Daleki istok su bili uvek posebno interesantni:
– Bio sam na granici dve Koreje, na čuvenoj 38. paraleli, koju su velike sile odredile kao granicu. Proveo sam jedan sat u čuvenom Panmundžomu, tački na granici gde su se održavali sastanci dve Koreje. To je posle bilo turistički interesantno, vodili su nas iz Seula, u koji sam išao i pre Olimpijskih igara 1988, pošto je taj grad bio domaćin Svetskog šampionata za košarkašice 1979. Put u Južnu Koreju je bila čitava odiseja, jer nije bilo diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom. Onda je Fiba insistirala da se meni obezbedi viza, pa sam je dobijao preko južnokorejske ambasade u Hongkongu. Tu sam morao da čekam dva dana, pa tek onda u Seul.
I kao zamenik generalnog sekretara Vilijama Džonsa, kome je bio desna ruka od 1960. do 1976, imao je niz važnih zadataka. Malo je poznato da je pre četiri decenije gasio požar u američkoj košarci. Verovatno je i to razlog zašto ima priznanje Košarkaškog saveza SAD-a (Ju-Es basketbal).
– Amerikanci gledaju na mene, u prvom redu, kao na čoveka koji je ostvario saradnju NBA i Fibe, što je do sredine osamdesetih bilo nezamislivo, sve dok tadašnji komesar NBA Dejvid Štern i ja nismo seli za isti sto; zatim kao na čoveka koji je mnogo pomogao da se reši problem između Amaterske sportske unije i velikih američkih koledža, spor koji se pojavio početkom sedamdesetih. Proveo tri meseca u Grinzborou, Njujorku, Nju Orleansu, Baton Ružu, Dalasu... Tada sam prvi put prisustvovao jednoj koledž utakmici, na finalnom turniru u Grinzborou. Bila je to moja velika košarkaška škola.
