Izvor: MozzartSport.com, 13.Sep.2014, 08:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija - zemlja košarke!
(OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA MOZZART SPORTA IZ ŠPANIJE)
Košarka ponovo živi na staroj adresi! U zemlji olimpijskog vladara, koji je pet puta bio na krovu sveta, a u čak sedam navrata i na tronu Starog kontinenta. U državi koja diše i živi za magiju veličanstvene igre pod obručima. Tačnije, u zajednici koja ni dan danas ne želi da prizna ono što svi već odavno znaju - da joj je košarka najvažniji sport! >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << Ne tenis, jer pitanje je šta će biti kada Novak Đoković odluči da okači reket o klin. Posebno ne fudbal! Ni rukomet, odbojka, možda čak ni vaterpolo... Od kojeg smo, ruku na srce, dobili pregršt medalja tokom svih ovih godina i prosto je neverovatno koliko dugo naši Delfini drže kontinuitet izvrsnih igara.
Jer, ništa na ovom svetu, bar ne u našoj zemlji, ne može da se poredi sa pozitivnim ludilom, osećajem beskrajnog zadovoljstva, uzvišenosti i nadrealne radosti koje nastane onda kada košarkaši naprave nešto veliko. Isti je slučaj i kada krene po zlu. Kraljicu igara nemoguće je porediti sa bilo kojom drugom sportskom granom kod nas jer, jednostavno, nema joj ravne! Mi smo zemlja košarke, uvek smo bili, uvek ćemo biti... I tu dalje polemike nema.
Plasman u finale na Mundobasketu u Španiji pravi je dokaz ove tvrdnje. Od otpisanih Orlovi su preko noći postali tim vredan strahopoštovanja, protivnik od kojih se drugima "tresu gaće". Do utakmice s Grčkom ova generacija već je bila prežaljena. Posle šamaranja Helena, nastala je hemijska reakcija koja je promenila sve. Kada je demoliran Brazil Saša Đorđević i njegova mala, ali odabrana četa prozvana je "demonstratorima sile". A, kada je u polufinalu skinut skalp i aktuelnom evropskom prvaku, Francuskoj, Srbija je konačno povratila status velesile magične igre pod obručima i to više niko ne može, a i ne sme da spori!
Veliko slavlje na ulicama Beograda... pic.twitter.com/Sgjidu1HDE
Vrlo brzo nakon što su Orlovi zakazali novi okršaj sa SAD-om, narod jedne male države, u srcu Evrope, pao je u trans! Ulice, trgove, kafiće, šetališta...preplavilo je more prezadovoljnog, presrećnog i šokiranog naroda, koje kao ni samo nije moglo da shvati da li je u pitanju san ili java.
Ali, brzo su se svi uštinuli, pogledali na veliku tablu i dobili potvrdu - Srbija će se za zlato u Madridu boriti sa aktuelnim svetskim prvakom!
Jer šta god uradili u finalu, za ovu zemlju šampioni već postali su! Slavlje u Nišu! #sampioni #kosarka pic.twitter.com/WiO23xNi7H
Momenat kada je Marko Simonović pogodio i drugo slobodno bacanje, sekund pre kraja utakmice i time definitivno potpisao presudu Francuzima, stvorio je slavljeničku atmosferu kakva nije viđena godinama unazad. Za srpske novinare u Madridu bio je to poseban trenutak.
A tek je finale. :) pic.twitter.com/wL3QVQHxaC
Osećaj kada vidite euforično nasmejana i vedra lica srpskih košarkaša, kada čujete horski nastup najvernijih pristalica sa tribina, od kojih je dobar deo putovao noć pre utakmice iz Novog Sada, Beograda, Kraljeva i drugih delova zemlje, samo kako bi na delu videli nezaustavljivog Tea, bombardera Bogdanovića, neverovatnog Raduljicu, hrabrog Kalinića, svemoćnog Bjelicu i ostatak društva... Nadrealan je!
Slavlje u centru Banjaluke. #Srbija #finale #Spain2014 pic.twitter.com/3B4lzUPJmu
A kada na to dodate sve te sjajne fotografije iz Podgorice, Banja Luke, Beograda, Niša, Kragujevca, Novog Sada, Kraljeva i gotovo svih većih mesta u Srbiji i okolini, koje su ekspresno preplavile društvene mreže... Ne možete, a da ne kažete ponosno:
"Ja sam Srbin i moja je zemlja na jedan stepenik od zlata".
A onda dođete do zaključka da Srbe zaista ništa ne može da ujedini kao košarka!
Posle 12 dugih godina, čuvenog srpskog drim tima i zlata iz Indijanapolisa, ponovo dobijamo medalju sa najvećeg svetskog, reprezentativnog takmičenja. Time je post, koji traje predugo, konačno završen. Za Orlove je zagarantovano bar srebro. Zlato je u ovom trenutku možda daleko, ali kićenje istim nije nemoguća misija.
Amerima se ne preti! Nikada i nismo, osim legendarnog Karija Pešića, koji je te 2002. godine, pred dobro poznatu četvrtfinalnu utakmicu, kao iz topa poručio da ćemo pobediti i izbaciti domaćina! Vremena su se drastično promenila, u timu više nemamo Divca, niti Bodirogu, Peđu Stojakovića, Milana Gurovića... Ali, možda je konačno došlo vreme da ova nacija dobije nove legende.
Teo, Bogdan, Raduljica, Bjelica... Svakako imaju kapacitet za tako nešto!
Optimiste se ne rađaju preko noći, ali optimizam je ono što je ovaj sastav srpskih dugajlija doveo do poslednje stanice na dugačkom putu do medalje. Jasno je, za Srbiju je i ovaj rezultat vredan najvrednije nagrade. Ali, ni to pravo pravcato zlato nije tako daleko!
Bilo kako, danas je zaista tako lepo biti Srbin...
(FOTO: Fiba.com)
Nastavak na MozzartSport.com...
