Izvor: RTS, 05.Sep.2019, 16:20

Samo nam ne dirajte koševe

Samo nam ne dirajte koševe

Svaki komšiluk u Srbiji ima “svoj koš”. Pod našim, u ulici u kojoj sam rođena, odavno se ne guraju dečaci i devojčice, da dokažu da mogu “da ubace”. Ovo je priča iz sazvežđa plavog koša, sa beogradske periferije.
Ako ne voliš košarku, nisi faca iz kraja, tako smo se mi u Železniku raspoređivali sredinom devedesetih, kada je ovaj sport na velika vrata ušao u novoizgrađenu halu >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << FMP-a.
Muški su zamišljali kako u njoj zakucavaju, kako liče na Dekija Milojevića, šutiraju kao Kecman, šmekerišu kao Šekularac, a devojčice su skrivale rumenilo na obrazima, bežeći sa časova, samo da stignu, samo da se dokopaju te hale.
Prošle noći, posle pobede naše reprezentacije nad Italijom, sedim u lokalnom kafiću sa ekipom iz starog kraja. Sećamo se 95-te i Atine, Indijanopolisa, Istanbula, redom.
Generacije u Srbiji imaju svoju petorku, omiljenu trojku, upamćenu asistenciju. "Je'l se sećate kad je...", i tako kroz noć...
Ista sećanja, identične priče, začinjene sa malo nostalgije, možda slojem, dva izmišljenog, prašta se.
Svaki put kada se okupljaju naši košarkaši, detinjstvo izroni ispod tog obruča. Bez koske i do koske, ne moram da zažmurim, a vidim nas i brojim redom.
Čika Bane i moj kum Zoran ovo prvenstvo gledaju sa nekog dalekog mesta, verujem, iz neke lože sa boljim uglom procene svakog napada.
U leto 95-te, "sklepali" su nam brzinski taj koš, zamazali tablu ostatkom neke farbe iz garaže i tako je počelo.
Naše plave umazane šake na toj tabli dugo su svedočile o tome čiji smo i kakva se košarka igra kod "Prode".
Prodavnica Banovog brda, čitajte Proda, ostala je lozinka koja otvara folder sećanja na taj sabirni centar detinjstva, prvih i drugih ljubavi, ukradenih trešanja, kukuruza na roštilju, slomljenih srca.
Sa tog parčeta betona su me roditelji "vukli" u kuću, posle one Saletove trojke iz noći 97-me. Baba Ljubinka i danas voli da prepriča kako je njena 13-godišnja unuka onomad psovala, ko matora.

U galaksiji između koša i Prode, sklonjeni od smutnog proleća 99-te, priznavali smo jedni drugima faul, bez sudije, pravili se gluvi na sirene jer moramo da završimo " Amera", ili Put oko sveta, tu smo sačekali vest da nema prijemnog za srednju školu, vrištali kad je Boba izgubio bitku sa leukemijom, izazivali se na još jednu partijicu pre mraka.
Baš tu mi je debeli Sale prvi put rekao da igram "k'o Arbutina", i baš su se tu poljubili, ali baš baš poljubili, Marko i Milica. Moj mlađi brat odatle nosi ožiljak na čelu i nadimak "kamena glava", a Zoranova Nataša titulu naše krštene kume.
Dobro, priznajem da je baš na to mesto jedan Milan decenijama kasnije morao da dođe po mene. I nije zakasnio, imao je dobru fintu!
Tu sam jednog aprila odrecitovala ekipi omiljenu mi Mikinu. Jer, "nikada više nećemo se uhvatiti za ruke, ni hodati od ugla, do ugla, ni pokušavati da se setimo dok ćutimo nečega vrlo važnog, nečega toliko ogromno važnog, čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.."
Istu Mikinu odrecitovah i noćas, dok je Srki obrtao "stvarno poslednju" turu za sve.
Plavog koša odavno nema, kukuruz više niko ne krade, ali, zbog košarke se onaj folder ponovo otvorio.
I zato su nam, uz Bogdanove, Jokićeve, Gudurine, Jovketove i Bobijeve, potrebni i koševi iz komšiluka.
Ne dirajte nam njih, to je za isključenje!

Nastavak na RTS...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta RTS. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta RTS. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.