Izvor: Politika, 22.Feb.2015, 23:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sa kalemegdanske šljake do zlatnih visina

Film „Bićemo prvaci sveta”, koji će biti prikazivan u bioskopima od 26. februara, osvetljava delo pionira naše košarke koji su se upoznali na početku Drugog svetskog rata

Ono što su pioniri naše košarke uradili za svoju otadžbinu može da se u neku ruku poredi sa dostignućima Tesle, Pupina i Milankovića, jer su jednu igru uzdigli na nivo nauke i proslavili svoju zemlju. Pojam „jugoslovenska škola košarke” danas je poznat svima koji se studiozno bave tim sportom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << širom sveta (213 zemalja u članstvu Svetske košarkaške federacije), a temelji te škole udareni su u srcu Beograda, na Kalemegdanu, 1945. godine.

U iščekivanju premijere filma „Bićemo prvaci sveta” (26. februara, Centar „Sava”), reditelja Darka Bajića, oni stariji ljubitelji sporta verovatno će pokušati da se prisete svega onog lepog što nam je donela košarka na početku svog zlatnog doba. Oni mlađi posle projekcije mogli bi da izvuku pouku da je uspeh moguć čak i kad izgleda nedostižno.

Za razliku od Staloneovog „Rokija”, izmišljenog autsajdera koji se popeo na krov sveta, Bajićevi šampioni su stvarni junaci, iz našeg kraja, koji su uprkos mnogim spoticanjima i osporavanjima ispunili svoj san. Film prati dve i po decenije (1945–1970) košarkaškog i životnog sazrevanja „velike četvorke” – Nebojše Popovića, Borislava Stankovića, Radomira Šapera i Aleksandra Nikolića – ali i borbu selektora Ranka Žeravice, koji je s njima kasnije činio „veliku petorku” da ekipa postane prvak sveta. Kada su oni počinjali košarku, odmah posle okupacije, naš nacionalni tim bio je verovatno najslabiji u regionu (izuzev Albanije), a da ne pominjemo Evropu i svet.

Šta je bilo presudno da se ostvari veliki uspeh za kratko vreme...

Prvi, pomalo i zaboravljen korak, bilo je upoznavanje utemeljivača jugoslovenske škole Popovića, Stankovića, Šapera i Nikolića, na zemljanim terenima BTK na Tašmajdanu, početkom 1942, kada su imali od 16 do 18 godina. Tu su prvi put počeli da igraju ozbiljnije košarku (Prvenstvo Beograda od 1942. do 1944). Da nije bilo Drugog svetskog rata oni se verovatno nikada ne bi ni upoznali, niti bi košarka bila njihova strast (mada su je Šaper i Nikolić igrali pre okupacije, u gimnaziji).

Osnivanje Crvene zvezde, u kojoj su sva četvorica na početku, bio je novi korak. Ona je, zahvaljujući Nebojši Popoviću, crpla znanja sa svih strana sveta, jer je on naručivao udžbenike i opremu iz SAD i dovodio prve strane trenere (Bugarin Temkov i Mađar Kamaraš u Zvezdi 1946, 1947, Francuz Anri Hel povremeno na čelu reprezentacije od 1948. do 1950). Svakako, bez rivalstva sa šest meseci mlađim Partizanom ne bi bilo ni tako jake Zvezde u to doba.

„Igrajte što više s jačima od sebe i ne propuštajte velika takmičenja”, bio je savet prvog generalnog sekretara Fibe Vilijama Džonsa svom nasledniku Borislavu Stankoviću, kad su se upoznali na Prvom svetskom šampionatu u Buenos Airesu 1950. Tada smo bili poslednji. Džons je među prvima uvideo potencijal naše košarke, ističući da je to sport „visokih, spretnih i žilavih ljudi”.

Osnivanje i jačanje klubova... Posle desetogodišnje vladavine Crvene zvezde (1946–1955), usledila je decenija i po u kojoj se pojavilo još pet novih šampiona: Proleter, Olimpija, OKK Beograd, Zadar i Jugoplastika. Kako naglašava otac slovenačke košarke Boris Kristančič, „nije se stvarala posebna doktrina jugoslovenske košarke, već je svakome, u svakom klubu, bilo dopušteno da razvija svoju specifičnu igru, i to je zapravo bila jugo škola – skup različitosti”. Sve to je podupirala košarkaška organizacija iz Beograda, koju su decenijama vodili Popović, Stanković i Šaper, čak i kada su na čelnoj funkciji saveza bili političari, počev od Titovog lekara Ive Popovića Đanija.

Nikolićeva istrajnost i Žeravičin eksperiment... Aleksandar Nikolić je prvih deset godina (1951–1961), volonterski vodio reprezentaciju, koja je s njim od evropskog začelja stigla do drugog mesta, na šampionatu u Beogradu 1961. Posle njegovog odlaska u Italiju, 1965, državni tim je preuzeo Žeravica čija je jedna parola uzburkala domaću javnost: „Šansu ne treba da pružamo svima, već samo onima koji su za košarku talentovani.” Pojam „selekcije” sa njim je dobio sasvim novo značenje. Svoje juniore, s kojima je bio evropski viceprvak u Porto san Đorđu, 1966, ubacio je u prvi tim. Tako je šest momaka mlađih od 19 godina počelo projekat „Put do prvaka sveta”, koji je Žeravica otkucao na 22 strane u svom stanu u Strahinjića Bana.

Taj projekat je u jednom trenutku bio osporavan, kada su Žeravičini klinci doživeli debakl u Helsinkiju 1967 (deveti u Evropi), ali su ga Stanković, Popović i Šaper javno podržali.

Tri godine kasnije postali smo prvaci sveta u Ljubljani.

Sutra: „Bićemo prvaci sveta” između dva koša

Aleksandar Miletić

objavljeno: 23.02.2015.
Pogledaj vesti o: Košarka

Nastavak na Politika...