Izvor: Politika, 11.Feb.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S njim su stigla dva istorijska zlata
Knjiga „Žeravica svetske košarke“, koja će biti predstavljena sutra na „Kolarcu“, osvetljava život i delo našeg proslavljenog trenera i inovatora u košarci
Stariji ljubitelji košarke znaju napamet šta je sve osvojio Ranko Žeravica (83), a oni mlađi, ne svojom krivicom, teško da bi mogli da kažu nešto više od imena sporta kojim se bavio. Utoliko je dragocenija knjiga „Žeravica svetske košarke“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koju je priredio Milutin Luta Pavlović, a koja će biti predstavljena sutra (19.30) na „Kolarcu“.
U ovoj knjizi je sve što treba da se zna o Žeravici, od „banatskog blata do svetskog zlata“, kako je glasio radni naslov. Priča o dečaku iz Novog Miloševa, čiju je uglednu i imućnu porodicu nova vlast posle Drugog svetskog rata ostavila na dve kašike, jedan sto i par stolica, sigurno će zainteresovati i one koji nisu zagrejani za košarku i sport.
Kad je reč o njegovim zaslugama za košarku, o tome bi mogla da se napiše posebna knjiga. Za nekoga ko u teškim uslovima postigne uspeh, obično se kaže da je krenuo od nule, ali ovaj glavni junak je startovao iz „debelog minusa“. Ipak, ljubav prema košarci, koju je kao sedamnaestogodišnjak, 1946. u Kikindi, zavoleo na prvi pogled, povela ga je kroz život i dovela na vrh sveta, ali i do skladnog košarkaškog braka sa Zagorkom.
Po dolasku u Beograd skrasio se u svojoj „drugoj kući“, Radničkom sa Crvenog krsta, u kojem je prvo igrao a već početkom pedesetih trenirao ženski tim. Nije preuzeo košarkašice zato što mu je to bio plan, već jednostavno nije mogao da odbije prvi „ugovor“ koji mu je ponudila uprava: redovan ručak u kafani „Maraton“. Bila je to prilika da svoje džepove napuni hlebom do vrha i da to onda podeli na ravne časti sa drugarima s „krsta“.
Njegov rad u Radničkom nije prošao nezapaženo, pa ga je Košarkaški savez Srbije postavio za jednog od dvojice instruktora. Zadatak mu je bio da širom zemlje košarkaški opismenjuju mlade. I tako, mic po mic, dobio je šansu u muškom timu „krstaša“, pa i poziv da bude pomoćnik čuvenom profesoru Aleksandru Nikoliću u reprezentaciji Jugoslavije. Od 1959. do 1965. bio mu je desna ruka a onda mu je Savez poverio kormilo.
I kao što je Nikolić za deceniju i po od početnika napravio „srebrnu generaciju“, Žeravica je ekipu popeo na stepenik više i tako su nastali prvi „zlatni momci“ jugoslovenske košarke, na Svetskom šampionatu u Ljubljani 1970. Počela je najtrofejnija decenija naše košarke, kroz koju su ekipu vodili i Novosel, Nikolić i Skansi, a pečat je udario opet Žeravica, jedinim olimpijskim zlatom u istoriji jugoslovenske (srpske) košarke, na Igrama u Moskvi 1980.
Već podatak da je osvojio sedam medalja s nacionalnim timom, govori kolike su njegove zasluge. Međutim, danas je manje poznato da je bio veliki inovator u košarci, da je među prvima u Evropi ovoj igri prišao kao nauci i da je, pored ostalog, „ukinuo prvu petorku“. I mada mu danas smeta kad treneri do besvesti vrše „rotacije“, može da bude ponosan što je u njegovo doba i „12. igrač“ dobio šansu da pokaže šta zna.
Radio je i u Partizanu, Zvezdi, Barseloni, Saragosi i drugim klubovima, ali je najviše zadužio državni tim. Zato se i od košarkaške organizacije očekuje da pokrene inicijativu da se Ranko Žeravica primi u Nejsmitovu kuću slavnih u Springfildu, u kojoj su odavno neki treneri koji mu nisu bili do kolena.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 12.02.2012
