Izvor: Politika, 17.Nov.2015, 14:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ranku više priliči dvorana nego ulica
„Moj suprug je svoj vek proveo u halama i volela bih da se neka od njih zove po njemu, mada sam zahvalna i onima koji predlažu da neka ulica ponese njegovo ime”, kaže supruga nedavno premunulog velikana naše košarke
Skoro punih šest decenija Zagorka Simić-Žeravica živela je u skladnom braku sa svojim najdražim trenerom Rankom Žeravicom kome je bilo 28 leta a njoj svega 17 kada su se upoznali proleća 1957. Vrbovao ju je da iz OKK Beograda pređe u njegov Radnički >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa Crvenog krsta, vođen kao i obično svojim primarnim motivom (košarkom) ali u tom slučaju i srcem, kako je kasnije isticao. Prošle sedmice preminuo je u 86. godini, posvetivši i poslednje minute košarci, gledajući sa suprugom utakmice na jednom od stotine kanala na koje se pretplatio da bi u svakom momentu klikom na daljinski mogao da „zaroni u igru”.
– Njemu je bilo svejedno da li gleda školsko takmičenje, u nekom selu, ili finale Svetskog prvenstva uživo – kaže Zagorka Žeravica koja je diplomirala na Pravnom fakultetu za četiri i po godine, igrajući paralelno u Radničkom i reprezentaciji. – Nije mu smetalo da uzme nižerazredni tim u Saragosi, da zabeleži 29 pobeda u isto toliko utakmica, znajući da taj klub zbog nedostatka novca ipak neće moći da uđe u Prvu ligu. Kad je završio trenersku karijeru, 1997. godine, kada je dobio tri bajpasa, rekao mi je: „Toliko mi nedostaju sala, igrači i lopta da bih platio da nekog treniram”! Instalirali smo svu TV opremu, imali smo devet hiljada kanala da bi non-stop bio uz košarku.
Bio je rado viđen gost u svakom kutku planete, važio je za trenerskog „globtrotera”. Šta su bile njegove osnovne poruke?
– Imao je u blizu 30 zemalja kampove i seminare, dobijao je često aplauze na otvorenoj sceni. Posebno pamtim, recimo, kad je u Madridu poručio trenerima: „Učite do kraja, čak i kad mislite da ste sve naučili, jer nikada nećete moći da znate sve o košarci. Učite i od igrača i saradnika, potrudite se da ti mladi ljudi budu vaspitani i školovani, jer zbog vas i ljubavi prema košarci dolaze u salu, a u školu idu zato što moraju”. Davao je uglavnom jednostavne savete.
Košarkaški radnici i ljudi iz KSS-a već su predložili da se davanjem imena nekoj dvorani ili ulici u Beogradu čuva uspomena na Ranka Žeravicu. Šta kažete na to?
– Njemu je mesto bilo u sportskoj dvorani i bilo bi divno da „Pionir” ili „Hala sportova” nose njegovo ime, jer je bio vezan za njih. Pre nego neka ulica. Recimo, u Saragosi su letos dvorani sa blizu 11.000 mesta promenili ime u „Hose Luis Abos”, u čast čuvenog košarkaškog trenera iz tog grada, koji je preminuo prošle godine. U Gradskoj skupštini Saragose najavili su da će na narednoj sednici na prikladan način da se oproste od Ranka koji je dobitnik nagrade za životno delo tog grada i pokrajine Aragon.
Mnogi veliki treneri su, govoreći o značaju Žeravice, isticali da je on među prvima u Evropi (ako ne i prvi) košarku shvatao kao nauku?
– Za njega košarka i jeste bila jedna vrsta nauke. Kao što je naučnik morao mnogo sati da provede nad knjigama i u laboratoriji, da bi nešto dokazao, pronašao, isto tako je i trener morao da postupa u sali. Kad smo svojevremeno bili u Čikagu sa Ivicom Dukanom, kad je Ranko video da je Majkl Džordan pola sata posle timskog treninga ostao da vežba sam, rekao je: „Ovako vidim košarku: rad, rad i samo rad”! Govorio je da talentovan igrač mora da radi još više, da bi talenat doveo do savršenstva. Kad me je trenirao u Radničkom, sećam se da smo imali vežbu da desnu ruku stavimo u šorts iza leđa, pa da tako poboljšavamo levu. Od tada mi je svejedno kojom rukom peglam.
Da li je i pored svih medalja i trofeja žalio za nečim?
– Poslednjih 10-15 godina najviše ga je tištilo to što je sport postao privilegija bogatih. Smatrao je da je to velika greška društva, kod nas ali i u svetu. Govorio je da ima dece koja se bave košarkom na silu zato što ih roditelji teraju, dok većina koja vole taj sport nemaju novac da plate da se njime bave.
Kad su medalje u pitanju, rekorder je u našoj reprezentaciji (ima ih sedam). Da li u tom pogledu žali za nečim?
– Pekla ga je samo Olimpijada u Minhenu 1972, kad je pola ekipe Portorika bilo dopingovano na meču protiv nas. Sa tim, jedinim porazom, bili smo peti. Rekao je da je možda i sam kriv što ga je iznenadio takav razvoj događaja i za tadašnje prilike nezamisliva afera.
Novijim generacijama malo je poznato da je ostavio dubok trag i u Argentini?
– Tri puta je trenirao njihovu selekciju. Na Panameričkim igrama osvojila je drugo mesto, iza SAD, i plasirala se prvi put u svojoj istoriji na Olimpijske igre, u Moskvi 1980. Slavni fudbaler Dijego Maradona rekao je jednom prilikom da je Ranko preporodio argentinsku košarku. U Indijanapolisu 2002, posle pobede nad Argentincima u finalu, dok smo mi Srbi slavili u jednom kafiću, jedan čovek nam je prišao i čvrsto zagrlio Ranka! Nismo ga prepoznali, a on nam kaže: „Dok sam igrao u Patagoniji, došao nam je u goste tim Obras Sanitarijasa sa Žeravicom koji me je zapazio i pozvao me da dođem u Buenos Aires. Sledeće godine me je uveo u reprezentaciju za koju sam odigrao više od sto utakmica. Da nije bilo njega, u životu ništa ne bih video osim Patagonije“.
Oni koji su dobro poznavali Ranka divili su se i njegovoj pedantnosti, sposobnosti da sve prevede u statistiku?
– Malo je poznato, ali Ranko je čak 217 ljudi poslao svuda po svetu, što trenera, što igrača. Voleo je da analizira sve u vezi s košarkom, da sakuplja korisne informacije. Tako i Dražen Dalipagić kaže: Ko zna šta bi bilo da me Ranko nije video u Mostaru? Recimo, Stevana Karadžića je zapazio na basketu u Puli i odmah mi rekao: „Ima jedan što šutira levom, riđ kao Žućko (Korać)“! Jelicu Kalenić smo bukvalno presreli na ulici dok je šetala s majkom, Ranko ju je pozvao u Radnički i uskoro je postala najbolji centar Jugoslavije.
Šta je bila najveća vrlina Žeravice?
– Nikada ni za kog igrača ili kolegu nije rekao ništa loše. Znao je da posavetuje ljude, ali da nekoga povredi – nikada! Ne samo da je poštovao svoje igrače, već ih je voleo i vaspitavao.
Da li ste mu ikada ozbiljno zamerili zbog toga što je, zbog košarke, retko bio kod kuće?
– Nisam, mada nije sve bilo med i mleko. Jednom je našeg starijeg sina Duška pitao: „Koji ti ono beše razred, šesti ili sedmi“! Deca su bila moja obaveza, iako sam i ja bila zaposlena. Gledajući poslednjih godina koliko je uživao u unucima, uvidela sam da je kroz njih na neki način želeo da nadoknadi ono što je propustio sa sinovima. Kad se Duško rodio, 24 marta 1970, Ranko je na nekoliko sati napustio pripreme reprezentacije i sa Bleda stigao u Beograd. U porodilištu su mu sestre pokazale neki zamotuljak koji je u žurbi ovlaš pogledao i odmah odjurio nazad. Video je dete tek kad je imalo dva meseca i 17 dana. Za mene je to bilo normalno i nisam to shvatala kao moju nekakvu žrtvu, jer sam toliko cenila to što radi. Bila je to njegova velika misija, a ne običan posao.
Često je u šali govorio da je „bio i ostao politički nepodoban“, ali nikada nije zamerao komunistima što su njegovom ocu konfiskovali svu imovinu?
– Ranku bi i pod stare dane zaigralo srce na himnu „Hej Sloveni”, kao i meni. Jugoslavija je bila zemlja po našoj meri, iako smo kao Srbi uvek bili ponosni na svoju Srbiju. Ranko je govorio: „Možda bih, da sam ostao veleposednik nastavio da živim na imanjima svojih predaka. Ovako sam ostao bez ičega, počeo od nule i izgradio sebe uz košarku, gradeći uporedo i nju”. Uvek je govorio da su mu komunisti sve oduzeli, ali da je samo delio sudbinu mnogih ljudi tog doba. Zato nikad ružnu reč nije rekao o Titovom režimu.
----------------------------------
Hvala svima koji su nam pritekli u pomoć
Zagorka Žeravica je želela da zahvali svima koji su joj se našli u najtežim trenucima:
„Ne znam koliko je u redu da se zahvaljuje lekarima kad pacijent umre, ali iz mog ugla malo je reći hvala za ono što je Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, sa profesorima Boškom Đukanovićem i Miloradom Borzanovićem i njihovim saradnicima, uradio u najtežim trenucima za mog supruga i mene. Hvala i glavnoj sestri Slavici, sestri Ljilji i ostalima na trećem spratu te bolnice koji su sve vreme negovali Ranka kao da im je rod rođeni. Zahvalnost dugujem i mojoj prijateljici i saigračici, kardiohirirgu Jelici Kalenić. Na klinici u Saragosi, u koju smo došli posle Rankovog infarkta u februaru, zadužila nas je jedna naša doktorka koja je sve vreme bila uz nas. Veliko hvala i Košarkaškom savezu Srbije, na čelu s predsednikom Draganom Đilasom koji je, uz pomoć trenera i našeg prijatelja Bože Maljkovića organizovao u maju privatni avion od Saragose do Beograda. Takođe hvala i generalnom sekretaru KSS-a Dejanu Tomaševiću i njegovim saradnicima Ljupčetu Žugiću i Milanu Tasiću koji su organizovali u celosti Rankov ispraćaj i sahranu. Ali i svim Rankovim košarkašima, trenerima i saradnicima koji su ga ispratili na veličanstven način. Ponosna sam što se Jugoslavija, zemlja koju su uništili političari, ponovo okupila na Rankovoj sahrani ”.
----------------------------------
Za ulicu pet godina od smrti, za sportski objekat ime odmah
Da bi jedna od ulica prestonice ponela ime Ranka Žeravice, nedavno preminulog košarkaškog trenera, potrebno je da prođe najmanje pet godina od upokojenja, potvrdio je za „Politiku” Nikola Nikodijević, predsednik Skupštine Beograda. To pravilo, ipak, ne važi u slučaju imenovanja sportskog objekta po legendarnom treneru.
Za očekivati bi bilo da takav zahtev podnese sportski savez, jer nije uobičajeno da to rad članovi familije. Neophodno je da predlog proslede Skupštini grada, jer je ona osnivač SRC „Tašmajdan” pod čijim okriljem radi i „Pionir”. Kada bi, recimo, savez predložio da se Hala sportova imenuje po legendi košarke, onda bi njihov predlog trebalo da odobri Opština Novi Beograd koja upravlja tom halom – pojasnio je Nikodijević, dodajući da bi sportski gradski objekat mogao da se nazove po Ranku Žeravici u najboljem slučaj za nekoliko meseci.
M. R. B.
