Izvor: Politika, 12.Feb.2013, 11:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravda za gledaoca
Pre desetak godina, obilazeći Španiju, trudio sam se da odem na što je moguće više „matine” košarkaških utakmica, jer su me prijatelji koji tamo žive ubeđivali da je to pravi doživljaj. Gledaš u podne košarku (i to vrhunsku), sediš na udobnom mestu koje je samo tvoje, bez straha da ćeš bukvalno sagoreti u „veličanstvenoj atmosferi”, a kad izađeš iz dvorane sačeka te sunce i ručak u nekom obližnjem restoranu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili kući. Dobro je i to što posle jednog takvog spektakla i dalje imaš čitav dan pred sobom, jer ne osećaš tremu od ponedeljka s kojom se inače srećeš kad se vratiš s meča nedeljom kasno uveče.
Kad kažeš u Španiji da si bio na „strašnoj utakmici”, to ima sasvim drugačije značenje nego kod nas, gde je svaki meč istinski strašan, čak i opasan po život.
Tako dolazimo do dve sasvim različite slike društva i košarke. Finalni turnir Kupa kralja u Vitoriji posmatralo je ukupno rekordnih 100.205 gledalaca, oko 14.500 po meču, a naš Kup „Koraća” u Kragujevcu su prekinuli navijači, verovatno isti oni zbog kojih se svi važniji mečevi kod nas nazivaju „događajima visokog rizika”.
Navijači najprimitivnije vređaju, navijači uništavaju društvenu imovinu, navijači vode politiku klubova, navijači učestvuju u državnom preobražaju, navijači su deo ozbiljnog biznisa, navijači su, što je najcrnje – izuzeti od zakona… Oni ne odgovaraju za sve ono za šta bi inače odgovarali da su takav zločin napravili kao obični građani.
Oni, zapravo, sve rade, samo ne gledaju utakmice, jer ih one i ne zanimaju. Tako su potisnuli gledaoce iz hala i stadiona, ljude koji iskreno vole sport, koji i sada, ni krivi ni dužni, najviše ispaštaju. Sudeći po praksi, oni koji su došli na meč po nekoj dužnosti – proći će nekažnjeno, a oni koji su samo hteli da gledaju sportsku predstavu, uskraćeni su da vide njen kraj. Da li će im biti vraćen novac što nisu odgledali poslednji čin? Sumnjam! U svom ovom ludilu koje je postalo lako predvidiva pojava (kad igraju dva naša najveća kluba zna se da će da padne krv, neki to otvoreno najavljuju, a niko i ne pokušava da spreči) ostaje totalno zapostavljeno – njegovo veličanstvo gledalac.
I pošto je očigledna veza između navijača i gledalaca – što više ovih prvih, to manje onih drugih – jasno je na šta će i ubuduće ličiti „praznici srpskog sporta”. Što je najgore od svega – svi znaju u čemu je problem, a niko ni da pomisli da ga rešava. Kao i obično, oglasiće se savez, klubovi, država, sociolozi, antropolozi, psiholozi, pa i mi koji smo naivno otišli u sportsko novinarstvo misleći da su u njemu najčistiji odnosi, a postali smo silom prilika važna pera crne hronike.
U nedelju je novi večiti derbi. S nikad većim ulogom, jer pobednik će biti znatno bliži Evroligi kroz koju se jedino dolazi do nekog opipljivog novca. Znači, još jedno vanredno stanje.
Aleksandar Miletić
objavljeno: 12.02.2013.
