Izvor: Politika, 30.Jan.2012, 23:36   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poko poko – do pobede

Kako sam sa zetom Špancem šest sati gledao dvoboj Nadala i Đokovića

Osvanuo je i taj dan. Nedelja 29. januar. Pola deset. Počinje zagrevanje za finale muškog singla u Melburnu. Nole i Rafa gotovo rutinski odrađuju kurtoazno prebacivanje loptice, tamo – vamo, vamos – tamos, a moj zet Manuel, Španac, rodom iz Kordobe, i ja privodimo kraju naše visinske pripreme za taj meč. Prvi put u životu s njim gledam neki sportski događaj, pa još tako važan.

On ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokazuje veću nervozu. Kći prevodi da on navija za Real Madrid i u fudbalu i košarci. Voli Nadala, ali da nije nešto naročito zagrejan za tenis. Nisam, mislim, ni ja teniser, ali volim da Nole pobedi.

Na stolu dve vrste rakije. Kruška, koja se njemu više dopada, i šljivovica, prepečenica, ponos i dika Šumadije ispod Oplenca. Obe hladne da se čaše magle. Protiv uroka (da nas piće ne bi lako i brzo omamilo) turšija, kiseli kupus, ajvar, sir, kajmak, pršuta, švargla… Sipam mu rakiju u najmanju čašicu koju imamo u kući, jedva da je 0,2, a on poko, poko. Nepremostiva jezička barijera. Upitnim pogledom od kćerke tražim prevod. Šta mu je to poko, poko? A ona držeći četvoromesečnu Minu, pokazuje razmakom između palca i kažiprsta nešto sitno. Znači – malo. Kucnusmo se za srećan početak. Počeše Nole i Rafa, a s božjom pomoći i nas dvojica.

Prolaze uvodni gemovi bez većeg uzbuđenja. I mi polako mezimo prateći taj lagan tempo. Kad oćeš đavola. Nole pri kraju prvog seta izbaci nekoliko čistih lopti u aut i Nadal povede. Ne bi mi milo. Popih dve-tri te dečje doze prekoredno da smirim nervozu, a moj zet, kad mu očima i glavom nekako ponudih još pića, opet, poko, poko. Ne insistiram, jer me bivša devojka dolazeći iz kuhinje, da vidi usporen snimak sve učestalijih Noletovih brejkova, popreko gleda što glasno navijam i što joj s čestim nutkanjem rakijom, hajmo poko, poko, kvarim zeta.

Obrte se sreća. Nole za tili čas preokrenu situaciju u svoji korist. Šparta po terenu. Sve ga bolje služi servis, pa onda forhend dijagonala, pa bekend paralela, volej na samu liniju… i dva jedan za našeg Noleta.

Moj Manuel sve to stoički izdržava. I rakiju, mada od mene već u prva tri seti gubi sa osetnom razlikom, ali i promenu sportske sreće. U sveopštoj mešavini srpsko-špansko-engleskog jezika priznaje dominaciju Noleta i očekuje njegovu pobedu, ali, jasno ga razumedoh, Nadal se nikada ne predaje. Biće još ljutog boja.

Nasuh sebi još jednu malu. Planiram da pri samom kraju četvrtog seta, u kome Nole vileni po terenu, skuvam vruću rakiju ne bi li s njom dočekao još jedan trijumf našeg Obilića. Ceo razvoj situacije ide mi naruku. Evo i brejka za Noleta. Par servisa do meč lopte. I – pljus. Izbaci Nole čistu loptu napolje. Nadal u ekstazi. Pesnicom zakiva vazduh. Idu u peti set i šesti sat igre.

Moj Manuel gotovo izvinjavajući se sleže ramenima kao da hoće da mi kaže – šta rekoh malo pre. Rafa se ne predaje.

Gledam kako se Nole psihofizički skrhan vraća u meč. Pada od grčeva. Čist drajv volej zabija u mrežu. Skačem. Vičem što nije pustio lopticu da odskoči. Sve manje nade u uspeh. Kažem zetu da je Nadal bolje fizički pripremljen i ako sada ne pobedi – dugo mu to neće poći za rukom. A on meni objašnjava i pokazuje kako je lopta okrugla. Je li bogati?

I bi okrugla.

Nole pravi brejk i posle nepunih šest sati iznurujuće igre beleži sedmi uzastopni trijumf nad Nadalom. Nole leži na terenu od nemoći i sreće, a moj Manuel i ja kao „ljuti protivnici” pružismo ruku jedan drugom. Da nazdravimo, pitam. „Moze”, reče, na srpskom, „ali poko, poko”.

I tako poko, poko, malo-pomalo moj zet i ja stigosmo do kraja našeg šestočasovnog duela, koji ja ubedljivo dobih, a on obeća da će se za sledeći, kao i Nadal, malo bolje spremiti. Ne stigoh da mu kažem, a to ću, ako ne zaboravim, čim dođem kući, da je bio u neravnopravnom položaju – imao sam prednost domaćeg terena.

Slobodan Kostić

objavljeno: 31.01.2012.
Pogledaj vesti o: Tenis

Nastavak na Politika...