Izvor: Politika, 29.Nov.2013, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od igre za ženskinje i decu do svetske slave
Danas, u Osnovnoj školi „Kralj Petar I” kod Kalemegdana biće postavljena replika prve košarkaške konstrukcije i koša, na mestu gde je američki izaslanik Crvenog krsta Vilijam Vajlend održao prvi kurs košarke u Jugoslaviji pre 90 godina
1923
Počelo je jednom skromnom vešću na strani „Politike”, 18. aprila 1923, a danas je i dve strane najstarijem listu na Balkanu malo da bi se opisali uspesi koji su usledili u narednih devet decenija. Iako je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Džejms Nejsmit izmislio košarku još 1891, kod nas je stigla 32 godine kasnije, kad se pojavila već pomenuta vest, pod naslovom „Basket-bal u Beogradu”:
„Sportski klub Jugoslavija osnovao je odeljak za veoma popularnu igru basket-bal. Uvereni smo da će ova lepa igra steći mnogo pristalica među ljubiteljima lakih i gracioznih sportova, za koje nisu potrebne naročite atletske sposobnosti. Ova igra, u kojoj nema surovosti, veoma je zgodna za nežnu decu i ženskinje. Toplo preporučujemo svima koji se interesuju širenjem sporta u masu narodnu da vide vežbanje na igralištu Jugoslavije, gde se vrši i upis svakog dana posle podne od četiri časa”.
Kako je ova vest promakla mnogim hroničarima naše košarke ostaje tajna, pa zato i danas kao dolazak prve lopte u našu zemlju obeležavamo onaj dan kada je Amerikanac Vilijam Vajlend, izaslanik Crvenog krsta iz Pariza, održao Kurs dečijih igara u OŠ „Kralj Petar”. Tako će se danas (13 č) na istom mestu, u organizaciji te škole i košarkaških saveza Srbije i Beograda, postaviti replika prve košarkaške konstrukcije i koša.
Vajlend je tu pokazivao košarku početkom jeseni 1923, kada su među polaznicima kursa bila i dvojica učenika osmog razreda Druge muške Svetislav Vulović i Slobodan Rančić. Zahvaljujući njima, u toj gimnaziji (nalazila se na mestu na kojem je danas „Politika”) početkom 1924. održano je prvenstvo te škole i prvo mesto je osvojio baš njihov razred. Krajem te godine, kad je u penziju otišao direktor te škole Mirko Petrović, koji je zavoleo košarku, taj sport je takoreći zamro u Beogradu.
1936-1944
Veliki podsticaj razvoju košarke kod nas dale su gimnazije. Pre svega, Dom kralja Aleksandra, Druga Muška i Treća muška, u kojima košarka počinje da se igra posle Olimpijskih igara u Berlinu 1936, na kojima su neki profesori i sokolski prednjaci prvi put došli u dodir s njom. Među tim sokolskim vođama bio je i bračni par Pavić, Zdenko i Vera, roditelji književnika Milorada Pavića.
Igraju se međugimnazijska prvenstva na kojima učestvuju mnogi potonji igrači Crvene zvezde i Partizana. Treća muška je, takoreći, buduća Zvezda, sa Nebojšom Popovićem, Ivanom Dimićem (prednjačio u poznavanju košarke kao švajcarski đak), Miodragom Stefanovićem, Vasom Stojkovićem, Srđom Kalemberom…, dok su u Drugu mušku išli mnogi budući „partizanovci”: braća Šaper, Sveta i Radomir, Pavle Kostić, Ivica Kenig, Božidar Munćan… Najzvučnija imena Doma kralja Aleksandra su Aleksandar Nikolić, Milorad Sokolović Soko i Ratomir Kašanin. Od četvorice utemeljivača jugoslovenske škole košarke – Bora Stanković, Nebojša Popović, Radomir Šaper, Aleksandar Nikolić – samo Stanković u to vreme nije bio u Beogradu, jer je stigao tek početkom rata, iz Srema, kao izbeglica.
Za vreme rata sva četvorica su, kao i većina pomenutih gimnazijalaca, učestvovala su na prvenstvu Beograda koje se održavalo na Tašmajdanu i na Kalemegdanu. Takmičilo se šest ligaša: BTK, BASK, SK 1913, Mitić, BSK, Obilić. Posle su se priključili i Bob i Srbija. Šampionat je prekinut početkom jeseni 1944, kad su počele borbe za oslobođenje Beograda.
1945-1960
Sa osnivanjem Crvene zvezde, 4. marta 1945, sport u Beogradu i Srbiji dobio je model kojem su mnogi težili. Idejni vođa tog pokreta je Nebojša Popović koji je, kao i Bora Stanković, osnivač Zvezde. Za nju u prvim danima igraju i Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić koji posle prelaze u Partizan (osnovan 4. oktobra 1945). Zvezda je šampion prvih deset godina (Proleter prekida njen niz 1956), a reprezentacija debituje na velikim takmičenjima u Pragu, na Evropskom prvenstvu 1947. Tada smo bili pretposlednji, 13, a iza nas je ostala samo Albanija.
Tri godine kasnije, preko kvalifikacija u Nici (selektor je bio Francuz Anri Hel), državni tim se probio na Prvo svetsko prvenstvo, u Buenos Airesu 1950. Prvi meč u istoriji šampionata sveta odigrao se 20. oktobra 1950. a čast da na scenu izađu prvi imali smo Peru i mi. Izgubili smo sa 33:27, ali ostalo je zauvek zapisano da je jedan Jugosloven, jedan Srbin, postigao prvi poen. Pošto su ga faulirali peruanski igrači, Nebojša Popović je stao na liniju slobodnih bacanja i pogodio – 1:0. Bio je to i njegov jedini poen na utakmici. Zauzeli smo poslednje, deseto mesto.
Početkom naredne godine na mesto predsednika Košarkaškog saveza Jugoslavije (osnovan 12. decembra 1948) došao je pukovnik Danilo Knežević koji je, iako ništa nije znao o košarci, postao jedan od najboljih i najuspešnijih predsednika saveza svih vremena. U to vreme na klupu reprezentacije dolazi Aleksandar Nikolić, koga je tu postavio Nebojša Popović, i reprezentacija počinje polako da raste.
Nikolić je napravio važan rez kada je 1958. uveo u prvi tim generaciju 1937-38, u kojoj će nezamenljivi narednih desetak godina biti trio Radivoj Korać, Ivo Daneu, Nemanja Đurić. Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. osvojili smo šesto mesto, što je bio prvi uspeh na svetskom nivou.
1961-1970
Na Evropskom šampionatu u Beogradu 1961, stigla je prva medalja, srebrna, posle poraza u finalu od Sovjetskog Saveza (60:53) u punoj Hali 1 na Sajmu. Nju su, uz saveznog kapitena Nikolića, osvojili: Slobodan Gordić, Radivoj Korać, Sreten Dragojlović, Miha Lokar, Marjan Kandus, Ivo Daneu, Zvonko Petričević, Radovan Radović, Nemanja Đurić, Vital Ajzelt, Željko Troskot i Miodrag Nikolić.
Dve godine kasnije, u razmaku od nekoliko meseci, igrala su se dva šampionata, svetsko u Rio de Žaneiru (srebro) i evropsko u Poljskoj (bronza). U Brazilu smo prvi put savladali i Sjedinjene Američke Države (75:73, 16. maja 1963) i Sovjetski Savez (69:67, 25. maja).
Posle Evropskog šampionata u Moskvi 1965 (srebro) Ranko Žeravica je na klupi nasledio Acu Nikolića, a Radomir Šaper je u savezu kormilo preuzeo od Danila Kneževića. Košarka se razvijala u smeru koji su zacrtali Popović, Stanković i Šaper koji će nedugo zatim doći na funkcije u Svetskoj košarkaškoj federaciji (FIBA) čiji će najuspešniji generalni sekretar biti Stanković (od 1960 pomoćnik Vilijama Džonsa, od 1976. do 2002. na čelu Fibe).
Sa Žeravicom je došla nova košarka, sa hokejaškim izmenama (kod Nikolića je uglavnom igrala samo prva petorka) i novim, mladim snagama. Podmlađivanje je sproveo odmah posle Juniorskog šampionata Evrope u Porto San Đorđu 1966 (srebro), kada je iz te generacije uveo u seniore Simonovića, Ćosića, Šolmana, Plećaša, Kapičića i Jelovca. Posle Svetskog šampionata u Montevideu 1967 (srebro) izgledalo je da je eksperiment uspeo, ali je krajem iste godine ekipa doživela debakl na EP u Helsinkiju (deveto mesto). Ipak, KSJ je podržao Žeravicu i njegov projekat „Put do vrha sveta” koji se ostvario u Ljubljani 1970. Prethodno smo, u Meksiko Sitiju 1968, prvi put bili na olimpijskom pobedničkom postolju (u polufinalu savladan SSSR, posle čuvenih bacanja Vladimira Cvetkovića, 63:62, u finalu poraz od SAD 65:50). Svetski šampioni u „Tivoliju” bili su: Rato Tvrdić, Ljubodrag Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Dragan Kapičić, Ivo Daneu (kapiten), Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak, Petar Skansi.
Košarkašice su na Evropskom prvenstvu u Mesini 1968. osvojile svoju prvu od devet medalja.
1970-1980
Prva zlatna decenija imala je samo jednu lošu godinu, 1972, kada smo na minhenskoj olimpijadi zauzeli tek peto mesto, kada se nismo oporavili od poraza u susretu sa Portorikom (79:74) čiji su neki igrači igrali dopingovani. Mirko Novosel je onda preuzeo reprezentaciju i sledeće godine, na EP u Barseloni, stiglo je prvo evropsko zlato, sa trojicom novih asova Zoranom Slavnićem, Draganom Kićanovićem i Draženom Dalipagićem (dogodine se priključio i Mirza Delibašić). Usledili su sve sami uspesi: SP 1974. u Portoriku – srebro, EP 1975. u Beogradu – zlato, OI 1976. u Montrealu – srebro, EP 1977. u Liježu – zlato, SP 1978. u Manili– zlato, EP 1979. u Torinu – bronza, OI 1980. u Moskvi – zlato. Prvo i jedino olimpijsko zlato (na tim igrama nisu učestvovale SAD) osvojili su selektor Žeravica (Nikolić je opet vodio tim 1977. i 1978, a Skansi 1979) i igrači: Andro Knego, Dragan Kićanović, Rajko Žižić, Mihovil Nakić, Željko Jerkov, Branko Skroče, Zoran Slavnić, Krešimir Ćosić, Ratko Radovanović, Duje Krstulović, Dražen Dalipagić i Mirza Delibašić. U finalu su savladali Italiju sa 86:77. Na istim igrama košarkašice su bile bronzane (selektor Milan Vasojević).
Godinu dana ranije košarkaši Bosna i košarkašice Crvene zvezde postaju prvi evropski prvaci iz Jugoslavije. Muški tim Zveude je već bio osvajač Kupa pobednika kupova, Partizan i Jugoplastika (Split) su imali po dva trofeja Kupa „Koraća” a Lokomotiva (Cibona) jedan.
1987-1991
Kad su posle evropskog srebra (Prag 1981, selektor Tanjević) i svetske bronze (Kali 1982, Žeravica) usledila dva sedma mesta na evropskim šampionatima (Nant 1983, Štutgart 1985, između je stigla olimpijska bronza iz Los Anđelesa 1984) mnogi su pomislili da je Jugoslavija ostala bez velikih asova i da je zlatna era zauvek prošla. A onda su se pojavili momci, uz već dokazanog Dražena Petrovića, koje je bacio u vatru Krešimir Ćosić: Vlade Divac, Toni Kukoč, Aleksandar Đorđević, Dino Rađa, Žarko Paspalj. Njih je iz mlađih selekcija lansirao Svetislav Pešić, osvojivši s njima tri zlatne medalje (kadetsko EP 1985, juniorsko 1986, svetsko omladinsko 1987. u Bormiju). Stvoren je tim koji se poigravao sa svim rivalima, pa i sa selekcijom SAD bez profesionalaca. Posle EP 1987. u Atini (bronza) selektor postaje Dušan Ivković.
Usledile su četiri sjajne godine: OI 1988. u Seulu – srebro, EP 1989. u Zagrebu – zlato, SP 1990. u Buenos Airesu – zlato, EP 1991. u Rimu – zlato.
I dok su svi očekivali susret veka, između najboljeg tima na svetu mimo NBA i američkog „tima snova”, na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, Ujedinjene nacije su nam lupile rampu. Zbog sankcija nismo dobili priliku da se sretnemo sa prvim Majklom Džordanom, Medžikom Džonsonom, Larijem Birdom i ostalim „vanzemaljcima” koje je na tu olimpijadu doveo trener Čak Dejli.
1995-2002
Zahvaljujući Bori Stankoviću (generalni sekretar Fibe) i Jorgosu Vasilakopulosu (predsednik FIBA-Evrope) naš državni tim je odmah posle ukidanja sankcija UN dobio šansu da se kroz specijalne kvalifikacije plasira na „Evro 1995” u Atini. Posle dosta muka ekipa se iz potpune izolacije našla na atinskom šampionatu i osvojila zlato (u finalu protiv Litvanije 96:90, 42 poena Đorđevića, trojke 9-12). Učinili su to selektor Ivković i igrači: Bodiroga, Danilović, S. Obradović, Sretenović, Paspalj, Berić, Đorđević, Rebrača, Divac, Savić, Tomašević i Koturović.
Od 1996. do 2000. ekipu je vodio Željko Obradović. Osvojene su četiri medalje na pet takmičenja: OI 1996. u Atlanti – srebro, EP 1997. u Barseloni – zlato, SP 1998. u Atini – zlato, EP 1999. u Parizu – bronza, OI 2000. u Sidneju 6. mesto.
Zatim je na klupu seo Svetislav Pešić i u naredne dve godine bili smo dva puta prvaci: evropski 2001. u Istanbulu i svetski 2002. u Indijanapolisu. Poslednje zlato, posle pobede nad Argentinom, doneli su nam: Bodiroga, Koturović, Čabarkapa, Rakočević, Stojaković, Radmanović, Jarić, Drobnjak, Divac, Vujanić, Tomašević, Gurović.
2003-2013
Posle Indijanapolisa došlo je vreme kada su priče o „nedostatku patriotizma” postala glavna tema u našoj košarci. Svako leto donosilo je strepnju ko će se odazvati selektoru a ko ne, a onda je na pres-konferenciji posle šokantnog poraza na „Evru 2005” u Beogradu selektor Željko Obradović konstatovao da je „egoizam pojedinih igrača pojeo reprezentaciju”. Košarkaška organizacija je počela da slabi, klupski interesu su izbili u prvi plan, a državni tim je postao poslednja rupa na svirali.
Sa povratkom Dušana Ivkovića na mesto selektora, opet je stigla medalja (evropsko srebro 2009) pa zatim u četvrto mesto na „Mundobasketu 2010” u Istanbulu, ali poslednje tri godine su nas vratile u tužnu realnost, da nismo više u vrhu evropske košarke.
U Košarkaškom savezu Srbije (KSS) su poslednje dve godine dosta pažnje posvetili mlađim selekcijama i smatraju da je to put ka uspehu. Narednih dana, možda i nekoliko nedelja, biće poznato u kom sastavu će organizacija započeti svoj projekat preporoda domaće košarke. U svakom slučaju, glavnu ulogu će u tome imati Dejan Bodiroga koji je već preduzeo neke korake, pa tako i više puta razgovarao sa glavnim kandidatom za selektora Aleksandrom Đorđevićem.
Ukupno 43 seniorske medalje na najvećim takmičenjima
Naše seniorske reprezentacije osvojile su na najvećim takmičenjima ukupno 43 medalje, košarkaši 34 (14 zlatnih, 13 srebrnih, 7 bronzanih) i košarkašice devet (6 srebrnih, 3 bronzane).
Košarkaši – Olimpijske igre 6 (1 zl, 4 sr, 1 br), Svetska prvenstva 10 (5 zl, 3 sr, 2 br), Evropska prvenstva 18 (8 zl, 6 sr, 4 br).
Košarkašice – Olimpijske igre 2 (1 sr, 1 br), Svetska prvenstva 1 (1 sr), Evropska prvenstva 6 (4 sr, 2 br).
Od EP 1961. kada su osvojili prvu medalju (srebro), košarkaši u narednih 30 godina nisu bili na postolju samo pet puta (OI 1964 i 1972, EP 1967, 1983, 1985).
Najveći uspesi košarkašica su dve olimpijske medalje, srebro 1988. u Seulu i bronza 1980. u Moskvi (oba puta selektor Milan Vasojević), kao i titula viceprvaka sveta iz Malezije 1990 (Mihajlo Vuković). Finalistkinje olimpijskih igara su: Stojana Vangelovska, Mara Lakić, Žana Lelas, Eleonora Vild, Kornelija Kveisć, Danira Nakić, Slađana Golić, Polona Dornik, Razija Mujanović, Vesna Bajkuša, Anđelija Arbutina i Bojana Milošević.
A. M.
objavljeno: 30.11.2013.
