Izvor: Politika, 15.Sep.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi početak srpske košarke
Selektor debitant i njegovi izabranici ispraćeni su u Španiju sa velikom skepsom, a vratili su se kući kao junaci. – Sa pobedama je došlo do samopouzdanja i igre za koju su samo „vanzemaljci“ iz NBA imali rešenje. – Veliki ispit Evropsko prvenstvo naredne godine
Od našeg specijalnog izveštača
Madrid.- Možda zbog poraza sa velikom razlikom u finalnom duelu naša košarkaška bajka na Svetskom kupu u Španiji nije završena kao u onoj davno napisanoj, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer je „vuk pojeo Crvenkapu“, međutim, uspeh reprezentacije Srbije isključivo treba gledati kao jedan od najvećih našeg sporta u novijoj istoriji. Na 17. planetarnom skupu osvojena je srebrna medalja, 11 ukupno, a prva od povratka državnosti i vraćanja himne „Bože pravde“.
Svet je video i divio se još jednoj blistavoj generaciji koja je vratila veru i svu lepotu košarke koja nas je nekad krasila. Ne treba zaobići ni činjenicu da su se tek sada izjednačili po broju osvojenih zlatnih medalja oni koji su izmislilim ovu igru, a čekali su Amerikanci punih 26 godina da nas pobede na „mundobasketu“. Kuriozitet je da su se reprezentacije koje su ukupno osvojile deset titula svetkog prvaka, prvi put našle u finalu. Ako je našim srebrnim momcima uopšte potrebna bilo kakva uteha, najbolji su evropski tim, tim budućnosti.
Novi početak srpske košarke i to kakav. Novi selektor, debitant, sa pola novog tima ispraćen je u Španiju sa velikom skepsom, a vratili su se kući kao najprijatnije iznenađenje, junaci. Iako Aleksandar Đorđević neprestano ponavlja da slava pripada igračima, omaž ovom sportskom podvigu upravo ćemo početi od selektora.
Mnogi su bili pomalo i ljuti na njega što se ranije nije uključio u sportski, pre svega košarkaški život Srbije većim angažmanom, mada je već deset godina prvi čovek „Beogradskog maratona”, atletske manifestacije koja je proslavila naš glavni grad i zemlju. Nuđeno mu je da bude ministar sporta, predsednik Olimpijskog komiteta, ali „Sale nacionale“ je čekao priliku da radi ono što želi, voli i najbolje ume. U venama nekad najboljeg evropskog plejmejkera i dalje teče sto odsto košarkaška krv, pa su lopta i parket bili, logično, njegova jedina vodilja u budućnost. Živeo je i radio u Italiji, ali je kraičkom oka gledao ka selektorskoj klupi reprezentacije Srbije... Nije želeo ulogu „drugog“, ustaljeni scenario da trener pre ovakvog zadatka mora da se kali kroz rad sa mlađim kategorijama, prođe put od „cucle“ do dirigentske palice. Retka ptica...
Svoju veru, znanje, harizmu i iskustvo nevrovatno je lako preneo na igrače, uz pomoć svojih prijatelja koje je izabrao za saradnike. Asove je podigao na viši nivo, od debitanata napravio košarkaše na koje ćemo moći da računamo u budućnosti i čija cena je na tržištu bar udvostručena. Neverovatno je s koliko ljubavi i poštovanja oni govore o njemu, a neki su u državnom timu i deset godina. I to posle samo dva i po meseca poznastva, rada...Ključne reči su vera i zajedništvo. Rad se podrazumeva, a pobedama je došlo do samopouzdanja i igre za koju su samo „vanzemaljci“ iz NBA imali rešenje. Jedva čekamo novu akciju reprezentacije. Pred Đorđevićem i njegovim timom je dogodine Evropsko prvenstvo u Francuskoj. Prvak ide direktno na Igre u Rio. Nije nas bilo u Pekingu i Londonu, Evropa će dati i pet kvalifikanata. Sale, znamo, voli najveće izazove...
Jedan igrač, igračina, vođa i kapiten neće biti u tom timu. Nenad Krstić je sa srebrnom medaljom sišao sa podijuma i otišao u legendu, među velikane. Od 2004. je nosio dres sa državnim grbom, u najtežim trenucima kada je naša košarka grcala, poturio je leđa i pomogao Dušanu Ivkoviću da jedan izuzetno mlad tim podigne do evrvopskog nivoa. Osvojio je srebrnu medalju na EP u Poljskoj 2009, u penziju je otišao sa svetskim. Zbog povrede nije bio u mogućnosti da pruži koliko može, međutim, bio je među ključnim igračima protiv Grčke, Brazila i Farncuske kada se kovalo srebro. Hvala majstore i srećno u daljoj klupskoj karijeri.
Četiri NBA velikana, Gasol, Batum, Irving, Farid i Miloš Teodosić. Idealna petorka „mundobasketa“. Dovoljno i da se ni reč više ne kaže o učinku našeg plejmejkera. Najzrelija igra u dresu reprezentacije, novi Miloš, veliki u svemu. Postao je timski igrač, pokazao da ume i kolena da okrvavi u odbrani, dao je srce i dušu saigračima. Kad god je bilo teško kreaciom svojstvenoj genijalcima pronalazio je put lopti kroz mrežicu. Za Đorđevića aposlutni MVP „mundobasketa“.
Stefan Marković je uz Krstića sa najdužim reprezentativnim stažom. Uvek je bio veoma važan igrač, ali u Španiji je postao nezamenjiv, pokazao kvalitete koje drugi treneri nisu unapređivali. Đorđević mu je ulio veliko samopouzdanje u napadu, jer boljih defanzivaca na ovoj pozicije gotovo da i nema. U juniorskim danima bio je sjajan šuter, košgeter, ali su ga potom stručnjaci oblikovali po njihovim taktičkim potrebama. Postao je protagonista i to kakav.
Mnogi su se iznenadili kada se na Đorđevićevom spisku našao Stefan Jović, momak koji ni u Radničkom nije bio prvi organizator igre, ali ovaj Nišlija je odmah na pripremama pokazao da je selektor imao dobro oko i osećaj. Snažan i visok za tu poziciju, hladne glave i neverovatne mirnoće, bio je važna karika u kreiranju igre, držanju ritma utakmice i kada su starteri odmarali. Igrao je kao da u nogama ima sto reprezentativnih utakmica, a karakterom, ponašanjem i duhom znatno je uticao da timska „hemija“ dobije suštinu bratske.
Od Bogdana Bogdanovića se tek očekuju najbolje igre u reprezentaciji. Opravdao je zvanje evropske zvezde u usponu, bio među ključnim igračima u završnicama, kada se utakmica „lomila“. Ima ogromne rezerve u napadačkom, pre svega šuterskom arsenalu, ali i u defanzivi, gde mu je često manjkala koncentracija. Igrač za velika dela, NBA potencijal, a rad sa Željkom Obradovićem u Fenerbahčeu sigurno će mu pomoći da već naredne godine podigne igru na viši nivo.
Ako se za nekog našeg reprezentativca može reći da ima srce „ko planina“, onda je to Nikola Kalinić. Izdanak šampionske sportske porodice, neustrašivo krilo koje je potezima mamilo aplauze, divljenje „zakucavanjima“ preko svetskih gromada. Mesto u startnoj petorci „kupio“ je igrom u odbrani bez pardona, a realizatorski je bio među vodećim igračima. Kao i u slučaju Jovića i Birčevića, zasluge što je došao do reprezentacije pripadaju iskusnom „vuku“ Miroslavu Nikoliću, treneru Radničkog, kroz čije su ruke u mlađim reprezentativbnim selekcijama prošli još mnogi igrači ovog tima.
Možda je Marko Simonović i uz malo sreće stigao među 12 najboljih, odstranjivanjem iz tima Vladimira Micova, ali za njegov učinak uz malu minutažu bio je veoma zapažen i koristan po tim. Imao je specijalne zadatke pre svega u odbrani, ali dobio je slobodu da koristi svoje najjače oružje šut, a bilo je utakmica kada su njegovi poeni bili važni. Ključna sigurno dva bacanja protiv Francuza koja su potvrdila plasman Srbije u finale.
Uz Miloša Teodosića naš najbolji igrač bio je Nemanja Bjelica, košarkaš sa „sto lica“. Nema u Evropi košarkaša koji može da odigra na toliko pozicija, da puni statističke kolone kao naš krilni centar. Na poziciji „četvorke“ pravio je razliku u odnosu na svakog protivnika, bio vezivno tkivo naše igre, po indeksu korisnosti, najbolji igrač. Konačno je dobio ulogu i minutažu ravnu daru koji ima i mogućnostima, a aplauz kada je u finalu napuštao parket, od gledalaca koji nisu bili iz manjinske grupe srpskih navijača, najbolje govori kakav utisak je ostavio.
Njegova zamena je bio debitant Stefan Birčević, slične visine i mogućnosti da raširi igru i „trojkom“ pripreti protivniku. Njegov najveći protivnik bilo je neiskustvo velikih utakmica, što se posebno videlo u fazi odbrane, gde je teže izlazio na kraj sa snažnijim „četvorkama“. Nastavak karijere u Španiji sigurno će mu omogućiti da i dogodine konkuriše za sastav.
Za prvu opciju na poziciji centra izborio se Miroslav Raduljica. Mnogi su postavljali pitanje gde je ovaj momak bio četiri godine, činjenica je da je i reprezentacija mnogo izgubila što nije bilo valjane komunikacije između ovog gorostasa i prethodnog selektora. Pred SP u Turskoj, otpao je bukvalno pred prijavljivanje tima, kao 13. i više nije želeo da se odaziva Ivkovićevom pozivu. U NBA je dobio na masi, eksplozivnosti, a znatno je usavršio i leđnu tehniku, tako da je lako izlazio na kraj sa protivnicima. Retkost je da centar šutira sa obe ruke, a ta prednost je bila najveći problem čuvarima.
Kada je Đorđević naknadno zbog povrede Krstića na pripreme pozvao Raška Katića bilo je jasno da će se ovaj veteran (34) naći među putnicima za Španiju. Nije mnogo igrao, ali bio je od početka svestan svoje uloge i zbog čega je u timu. Čvrstinom karaktera, ozbiljnošću i čistotom duše, bio je uzor mlađima i zaslužio je da karijeru kruniše svetskom medaljom.
Igrača kao što je Vladimir Štimac jednostavno morate da imate u timu. Na pripreme je došao „trčeći“, jer dobro je poznato šta ovom momku znači da ponese dres sa državnim grbom. Uz to, iz Španije (igrao za Unikahu) doneo je neverovatno dobru statistiku, a mogućnost da ga selektor koristi na dve unutrašnje pozicije, bila je ključna da se nađe u Španiji. Svaki sekund na terenu koristio je na najbolji način, a vedrinom i šalom, znatno doprineo zajedništvu koje je bilo i najveći adut naše reprentacije.
Mirko Stojaković
objavljeno: 16.09.2014.
