Izvor: KGsport.info, 29.Jun.2017, 11:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikola Despotović: Trenerski poziv je izazov za mene
Nikola Despotović se po završetku igračke karijere odlučio za trenerski poziv (Foto: M. Lazarević)
Bio je jedan od perspektivnijih centara sa ovih prostora. Visok 210 cm, ali izuzetno pokretljiv za tu visinu, bilo ga je jako teško čuvati. Njegov potencijal nisu prepoznali ovdašnji košarkaški stručnjaci, ali jesu ljudi iz turskog giganta Fenerbahčea, za koji je naš sagovornik nastupao punih pet godina. Po povratku u Srbiju, odlučio je da igračku karijeru zameni >> Pročitaj celu vest na sajtu KGsport.info << trenerskim pozivom, i to u ženskoj košarci. Počeo je kao trener mlađih kategorija u ŽKK Radnički, a danas je, zajedno sa majkom Vesnom, proslavljenom košarkašicom i uspešnim trenerom, deo stručnog štaba KŽKK Radnički 2016. Njegovo ime je Nikola Despotović i ovo je njegova priča.
Geni su čudo i ona izreka da „krv nije voda“ dobija svoje puno značenje u slučaju našeg sagovornika, Nikole Despotovića. Njegova majka Vesna bila je čuvena košarkašica, državna reprezentativka i prvi sportista iz Kragujevca sa olimpijskom medaljom (bronza na OI u Moskvi 1980. godine), dok je otac Predrag igrao košarku u Zastavi i 21. oktobru. Logično, očekivalo se da će i malom Nikoli košarkaška lopta biti omiljena igračka u detinjstvu, međutim, na iznenađenje roditelja njegova prva ljubav bila je – muzika.
Nikola sa bubnjevima
– Još dok sam bio klinac moji roditelji su držali kafanu, gde sam ja počeo da sviram bubanj. Kasnije, naravno pod Vesninim uticajem, shvatio sam da bih trebao da igram košarku. Dobro se sećam, bio sam drugi razred osnovne škole kada sam došao posle probe hora i rekao majci „Ja hocu da počnem da treniram košarku“. Vesna je bila oduševljena i već narednog dana odvela me u osnovnu školu „Stanislav Sremčević“, gde je tada KK Kolonac imao treninge pod vođstvom trenera Rašića. Inače, malo ljudi zna da sam pored košarke uporedo, i to krijući od majke, išao na treninge fudbala i odbojke. Naravno, kasnije sam se u potpunosti posvetio košarci. – priseća se naš sagovornik svojih početaka.
Nakon prvih košarkaških koraka u Koloncu, Nikola je kratko trenirao u Šumadiji, da bi se potom obreo u Boox computersu, klubu koji je tada bio poznat po izuzetnom radu sa mlađim kategorijama. Nažalost, ljudi iz ovog kluba nisu prepoznali Nikolin talenat, ali zato jesu Rade Joković iz Kolonca i Srećko Otović iz Zastave, koji su u ovom momku videli nešto što je promaklo trenerima Boox computersa.
Nikola (broj 15) u dresu Boox computersa
– Mogu reći da sam najlepše vreme kao klinac proveo u Boox-u, ali iz nekih nepoznatih razloga tada nisam bio interesantan trenerima, pa sam nekako uvek bio u drugom planu. Zato sam odlučio da se vratim vratim u KK Kolonac gde je trener bio Rade Joković, čovek koji me je naučio svemu što znam o košarci i koji je od mene napravio košarkaša. Drugi treneri su samo nadograđivali i usavršavali ono čemu me je Joković naučio. Takođe, veliki uticaj na moj košarkaški razvoj imao i Srećko Otović, koji me je tada iz Kolonca uzeo u Zastavu i posvetio mi dosta pažnje na treninzima. Slobodno mogu reći da su Joković i Otović jedini koji su u mene verovali kada sam bio klinac i prepoznali moj potencijal. Bilo je to i mnogo lepše vreme kada nije bilo ovoliko sujete i rivaliteta, pa smo mi klinci uživali u košarci. I tada je rezultat bio bitan, ali nije u takvoj meri kao danas.
U mlađim kategorijama Zastave
Imati poznate roditelje, i to u svojoj branši, nije baš olakšavajuća okolnost. To što je Nikola prepoznavan kao „Vesnin sin“, sigurno je stvaralo dodatni pritisak i očekivanja od ovog mladog momka. I danas, kada je u trenerskim vodama, Nikola i dalje ne može da se oslobodi tog osećaja.
– Mislim da ću taj pritisak uvek osećati, jer na kraju krajeva ja jesam „Vesnin sin“ , a svi znamo kakvu je igračku karijeru imala Vesna. Taj pritisak me je pratio kroz celu igračku, a sada i kroz trenersku karijeru. – priznaje Nikola.
Nikola sa majkom Vesnom
A onda, potpuno nenadano, Nikola se 2004. godine obreo u Istanbulu, i to u redovima turskog giganta, Fenerbahčea. Za samo par meseci Despotovićeva karijera je dobila neočekivani obrt.
– Sasvim slučajno došlo je do saradnje sa turskom ekipom. Mirko Milićević, bivši košarkaš, a kasnije menadžer, „snimio“ me je na jednom turniru, odmah pozvao i predložio put za Istanbul. Prvo sam bio u Ulkeru, zatim u Efesu, da bih na kraju završio u Fenerbahčeu, i sve to u samo nekoliko meseci.
Ubrzo je usledio događaj koji će našeg sagovornika, naravno ne njegovom voljom, staviti u žižu dešavanja. 2005. godine igralo se kadetsko prvenstvo Evrope, a za tursku reprezentaciju nastupao je izvesni Orhan Demir. Ubrzo je otkriveno da je igrač sa tim imenom ustvari Nikola Despotović, što je izazvalo oštru reakciju od strane Košarkaškog saveza Srbije. Nikola je dobio zabranu igranja za reprezentaciju Turske, i to nakon što se na dotičnom takmičenju okitio zlatnom medaljom.
– Uvek sam se nadao pozivu naše reprezentacije, ali nikada ga nisam dobio. Iz nekog revolta sam prihvatio da nastupim za selekciju Turske i ne kajem se zbog toga, jer smo te godine bili prvaci Evrope. Nikada ja nisam promenio ime kako se tada pisalo u štampi. Naime, tada je u Turskoj postojalo pravilo da stranac ne može da igra za mlađe reprezentativne kategorije i samo zbog toga sam nastupao pod tim imenom. Dogovor je bio da kada napunim 18 godina sam odlučim da li ću i dalje igrati pod tim imenom ili ću nastupati kao Srbin. Kasnije, kada je istekla zabrana igranja za njihovu reprezentaciju, dobio sam poziv za U-20 selekciju Turske, ali sam ga odbio. – pojašnjava Nikola ovaj slučaj.
Pet godina je Despotović proveo u Fenerbahčeu. Za to vreme je sa ovim klubom osvojio titulu juniorskog prvaka Turske, a uspeo je da zabeleži nekoliko nastupa i za prvi tim, čak i u Evroligi. Sve u svemu, jedno dragoceno iskustvo i lepe uspomene koje naš sagovornik nosi iz ovog grada, koji se prostire na dva kontinenta.
– Da, pet godina sam proveo u jednom velikom klubu kao što je Fenerbahče. Prošao sam sve njihove mlađe kategorije, nastupao i za prvi tim sa kojim imam osvojeno i prvenstvo Turske. Imao sam tu čast da radim sa trenerima poput Aydin Orsa, koji je kao selektor 2001. godine bio drugi sa reprezentacijom Turske na Evropskom prvenstvu, zatim sa Bogdanom Tanjevićem i Serdarom Apaydenom, jednim od najboljih trenera kada su u pitanju mlađi igrači u Turskoj.
Pet godina Nikola je proveo u Fenerbahčeu
Osvojili smo jedno juniorsko prvenstvo Turske i jedno drugo mesto. Imao priliku da igram sa Kanterom, koji sada nastupa za Oklahomu, Ašikom, Vili Solomonom, Mirsadom Turčanom i sa još mnogo drugih velikih igrača.
Tamo je sve na jednom višem nivou, naše je bilo samo da dođemo na trening, a sve ostalo bilo je na njima. Njihove metode rada sa mlađim igračima su slične kao kod nas, samo kada imate uslove za kvalitetan rad, to onda izgleda mnogo ozbiljnije. Mada, i kod njih se to sada malo promenilo zbog povećanja broja stranaca, tako da su mladi turski igrači sada nekako u drugom planu. – sumira svoje utiske iz Turske Despotović.
Nikola nije želeo previše da ulazi u razloge zbog kojih je napustio Tursku, ali priznaje da je sve počelo onda kada je odbio da igra za njihovu mladu reprezentaciju.
– Nesuglasice su počele kada sam odbio poziv selektora za U-20 reprezentaciju Turske, pošto sam odlučio da nadalje želim da igram kao srpski igrač. Ima tu još nekoliko razloga, ali nešto bih i za sebe zadržao jer je dosta vremena prošlo od tada. Uglavnom, ne kajem se ni zbog jedne odluke koju sam tada doneo.
Po povratku u Srbiju, Nikola je bio na meti nekolicine poznatih klubova. Za njegove usluge bili su zainteresovani Crvena zvezda i podgorička Budućnost. Nakon par treninga sa crveno-belima, a zatim i sa Podgoričanima, usledila je povreda u najnezgodnijem trenutku. Na kraju, naš sagovornik je odlučio da pojača Superfund, ekipu koja je tada nastupala u Prvoj B ligi.
– Saradnja sa Superfundom bila je sasvim slučajna, jer su u tom momentu imali jako zdravu priču. Kasnije je Superfund ušao u Košarkašku ligu Srbije, a ja sam napustio ekipu na polusezoni. Međutim, posle ulaska u KLS skoro cela ekipa je dobila otkaz, a klub se ugasio godinu dana kasnije.
Nakon Superfunda, Despotović je imao kratku epizodu u slovenačkom Mariboru i ekipi KG 06, nekadašnjem Radničkom, da bi potom usledio odlazak u Italiju, koji se pokazao kao pun pogodak. Međutim, Nikola opet nije imao sreće i povredio se u trenutku kada je trebao da potpiše za budućeg člana italijanske Serije A. Tada je odlučio i da završi igračku karijeru i uplovi u trenerske vode.
U dresu italijanske Vieste (Foto: Natale Dirodi)
– Posle ne toliko sjajne sezone u Prvoj B ligi Srbije sa ekipom KG 06, odlazim u Italiju. Tu sam imao dve odlične sezone i spremao se da potpišem ugovor sa jednom italijanskom ekipom iz Druge lige, koja je imala ambiciju da uđe u Seriju A. I tako, dok sam čekao ugovor, odlučio sam da zaigram za Mileševac iz Prijepolja na otvoren ugovor i tu se povredio. Ta ekipa za koju sam trebao da potpišem je iste te godine ušla u Seriju A i sada je standardan prvoligaš u Italiji. Posle terapija i oporavka sasvim slučajno sam preko leta zamenio na nekoliko treninga tadašnje trenere mlađih kategorija u ŽKK Radnički i osetio da to mogu da radim. Nisam razmišljao da ću prekinuti igračku karijeru zbog trenerskog poziva, ali pronašao sam se u tome i tako je sve krenulo. – pojašnjava naš sagovornik.
Nikola je tako postao trener mlađih kategorija u ŽKK Radnički. Upravo je pod njegovom trenerskom palicom stasalo nekoliko sjajnih igračica, koje su po odlasku iz Kragujevca ostvarile zapažene karijere.
– Imao sam prilike da godinu dana radim sa Nevenom Naumčev, koje sada igra u Zvezdi, kao i Nevenom Dimitrijević, koja je trenutno u Španiji. Tu je i Marta Vulović koja je ponikla u Radničkom, a sada nastupa za Radivoj Korać, pa Isidora Tašović, koja je sada u Americi na koledžu, kao i Vanja Popludijević, koja je ove godine sa ekipom Beočina izborila ulazak u Prvu ligu Srbije. Sve su to još uvek mlade devojke od 17 do 20 godina, za koje se nadam da će napraviti velike karijere.
Nikola kao trener u ŽKK Radnički (Foto: M. Lazarević)
ŽKK Radnički je u tom periodu bio dominantan u mlađim kategorijama kada je u pitanju region centralne Srbije.
– Dve godine smo vladali regionom centralne Srbije u svim selekcijama. Za svoj najveći uspeh smatram osvojeno treće mesto na državnom prvenstvu za pionirke 2015. godine u Banji Koviljači. 2016. godine opet smo bili prvi u regionu sa pionirkama i juniorkama, koje je te godine vodio Nikola Aksentijević, ali zbog svega što se izdešavalo u klubu nisam dobio priliku da sa pionirkama odem na završni turnir. Ostao je žal što je nakon mog odlaska ta ekipa doživela totalni fijasko na tom turniru.
2016. godine Vesna i Nikola Despotović su nakon imenovanja novog rukovodstva ŽKK Radnički rešili da napuste klub, i uz par košarkaških entuzijasta pokrenu Kragujevački ženski košarkaški klub Radnički 2016. Od samog starta se videlo da je to projekat na zdarvim temeljima, o čemu najbolje svedoče i rezultati kluba već u prvoj godini postojanja. Seniorska ekipa je izborila plasman u plej-of za popunu Prve lige Srbije, dok je juniorska ekipa, upravo pod vođstvom Nikole Despotovića, osvojila titulu prvaka regiona centralne Srbije.
– Mislim da klub dobro funkcioniše, pošto smo svi jednaki u donošenju odluka. Ništa se ne seče preko kolena i zato imamo dobre rezultate, jer smo svi, od predsednika, preko uprave i do nas trenera, maksimalno posvećeni ovome što radimo. Svako radi svoj posao i to je ono što na kraju daje rezultat.
Bili smo prvaci regiona sa juniorkama, iako smo u sastavu imali samo dve juniorke, dok su sve ostale igračice bile kadetkinje i to me čini posebno srećnim. Rekao sam da mi je najveći trenerski uspeh treće mesto sa pionirkama Radničkog u Banji Koviljači, ali mi je ovo prvo mesto sa juniorkama u regionu trenutno najdraži uspeh. – ističe Nikola.
Juniorska ekipa Radničkog 2016 – prvaci regiona centralne Srbije
Klub je u kratkom periodu iznedrio i nekoliko reprezentativki u različitim uzrasnim kategorijama. Planovi kluba su da se proširi baza igračica i naravno, „napadne“ Prva liga.
– Dosta je talentovane dece u klubu. Imali smo tri igračice na mini pripremama kadetske reprezentacije Srbije, Minelu Mehović, Nedu Rapović i Dunju Milosavljević. Sada su krenule glavne pripreme na kojima imamo dve igračice; Dunja Milosavljević je sa kadetskom, a Marija Cvijović sa juniorskom reprezentacijom. Planovi kluba su da se omasovi baza mlađih igračica, uđe u Prvu ligu i da se nastavi sa kvalitetnim radom. A za dalje, videćemo šta će vreme da donese. Da kucnem u drvo za sada sve ide po planu. – optimističan je naš sagovornik.
KŽKK Radnički 2016 (Foto: M. Lazarević)
Nažalost, ženska košarka u Kragujevcu je poslednjih godina u blagoj krizi. Trenutno samo Šumadija nastupa u Prvoj ženskoj ligi Srbije, mada je i ona poslednje dve sezone za dlaku izbegavala selidbu u niži rang. Finansijska oskudica, ali i nedostatak saradnje među klubovima doprinose produbljavanju te krize.
– Zbog nekih dešavanja u gradu ženska košarka je tu gde jeste. Šumadija se bori u Prvoj ligi, ali pitanje koliko će još moći. Mnogo je sujete među ljudima i trenerima, i zato nema dogovora. Kada bi postojala zdrava konkurencija, onda bi i ženska košarka u Kragujevcu bila na jednom višem nivou.
Ženska košarka je uvek bila nekako u drugom planu kada su mediji u pitanju. Uspesi reprezentacije Srbije usmerili su na trenutak medijsku pažnju ka ženskoj košarci, ali to je bilo kratkog veka. Iako danas postoje mediji koji daju prostora ženskoj košarci, utisak je da to još uvek nije dovoljno.
– Mediji u gradu prate žensku košarku, baš kao i portal posvećen isključivo ženskoj košarci, a to je košarka.24. Oni to rade jako marljivo i profesionalno, a što se tiče neke šire slike, mislim da ženskoj košarci treba dati još prostora u medijima. – kaže Despotović.
Pored ženske košarke, Nikola naravno prati dešavanja i u muškoj košarci. On se nada da će Kragujevac za godinu-dve imati prvoligaša, pošto to prema njegovim rečima i zaslužuje. Na kraju, zanimalo nas je da li Nikola planira da se vrati na parket, možda baš u dresu nekog od kragujevačkih klubova, ili su svi njegovi planovi vezani isključivo za trenerski poziv.
– Za sada ne razmišljam o povratku, mada bih voleo opet da igram. U gradu postoje dva seniorska košarkaška kluba. Ako bi me neko od njih pozvao, rado bih se odazvao. Naravno, morao bih da uđem prvo u trenažni proces i da skinem nekoliko desetina kilograma viška – šali se Nikola i dodaje:
– Sadašnji planovi vezani su za Radnički 2016 i moje trenersko usavršavanje kroz rad sa mlađim kategorijama. Imamo sjajnu generaciju devojčica 2001/02. godište sa kojom želim da ostanem sve dok ne postanu seniorke. Nadam se da će neka od njih postati profesionalna košarkašica, možda čak krenuti Vesninim i Jeleninim (Milovanović) stopama, pa jednog dana zaigrati i za reprezentaciju. Trenerski poziv je nešto čime želim da se bavim i za sada me to ispunjava i pričinjava mi veliki izazov. Mogu reči da uživam u tome. Imam dosta planova, ali sada je sve usresređeno na Radnički 2016. – zaključio je Despotović.
Tekst: M. Pasuljević
Foto: Privatna arhiva
.jpg)
