Izvor: MVP.rs, 14.Sep.2014, 13:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije medalja zlato oko vrata
... već sreća u zemljaka!
Staviti na gomilu sve ono što nam je košarka pružila u prethodnih 15 dana, pa pokušati iz tog haosa razabrati dve, tri korisne rečenice zasigurno je najveći problem svih onih koji ovih dana pokušavaju da pišu o madridskom čudu.
Neverica, šok, skoro pa potpuno odsustvo racija.
Ipak, ako se čovek, onako izbliza, zagleda ljudima u lice, ostane slatko zbunjen >> Pročitaj celu vest na sajtu MVP.rs << kada naprečac prepozna detinju sreću u očima sagovornika. Komšija, koji vam se nikada nije javio, u liftu vam namigne i uz smešnu gestikulaciju došapne: "Ra-du-lji-ca". U prevozu dva potpuna stranca pričaju o slabom ofanzivnom skoku, dok se preko puta zgrade zgodna apotekarka raspituje gde ćete da gledatei finale.
Cela Srbija nosi mir u glavi i vatru u srcu.
Nije medalja zlato oko vrata, već sreća u zemljaka!
Ako ste gledali snimak iz svlačionice odmah nakon pobede u polufinalu sigurno ste primetili trenutak kada Saša Đorđević ulazi u prostoriju. Do tada vika i graja, igrači i predsednik Saveza se otimaju oko lubenice, a onda potpuna tišina. U tom nepunom minutu se krije i tajna uspeha i snaga tima. Sale traži reči uz pitanje igračima da li su svesni šta su do sada uradili i pogled ka Nemanji Bjelici koji skida masku dečaka uz konstataciju da sačekamo još dva dana. Apsolutno poštovanje hijerarhije i autoriteta trenera.
Poslednje pitanje na konferenciji za medije u kojem ga pitaju kako je moguće da tim odigra na takvom nivou posle tri poraza u Granadi i Saletov lakonski osmeh otkrivaju poslednji deo slagalice našeg selektora. Lukavost Latina sa kojima je proveo poslednjih deset godina svog života, urođena balkanska tvrdoglavost, vera u sebe i genetska harizma sakrivena u nukleotidima Saletove DNK smućkali su savršen miks kojim naš selektor, švrljajući pogledom ispred sebe, odgovara kontra pitanjem: "A, zašto biste uopšte morali da pokažete sve što znate u grupnoj fazi"?
Zaista je teško da se čovek otme utisku kako smo sa izborom selektora imali više sreće nego bilo čega drugog. Niko nije znao niti šta dobija, a Boga mi ni koliko će da izgubi. U zemlji u kojoj će i dve krtice da se posvađaju oko gazdine šargarepe najjači utisak je bilo saznanje da smo dobili selektora "pomiritelja". Sve preko toga bila bi čista ćar.
Svi do jednog su zaboravili kakav Pobednik nam seda na klupu.
I hvala dragom Bogu da je tako. Oslobođen pritiska rezultata, prežaljen unapred, mogao je na miru da se jede u sebi gledajući "stotku" u sopstvenom košu protiv Novog Zelanda ili poraze u grupnoj fazi koje, na sreću, nikome nije morao da pravda. Razlika između Pobednika i Gubitnika je u tome što ovaj prvi vazda zna zašto pravi greške.
Otkako smo prešli iz Granade u Madrid sigurnost u napadu je porasla. Protiv Francuza iz igre 57.1 odsto, Brazila 50 odsto, Grčke 54.2 odsto. Sa očiglednim problemom sa skokom u napadu, greške smo morali da svedemo na minimum. Na tri meča eliminacione faze imali smo ih ukupno 25! Sa druge strane, Amerikanci su sjajnim skokom nadomestili ukupno 42 izgubljene lopte u eliminacionoj fazi.
U suštini, šut je zaista minimalno popravljen u odnosu na grupnu fazu. Međutim, raznovrsnost napadačkih akcija je za neverovati. Svaki napad je završavan drugačijom kombinacijom, pa smo tako imali prilike da gledamo Miloša Teodosića kako leđnom tehnikom, na postu, na savršen način obrće svog čuvara i polaže loptu u koš. "Mis meč" prepoznajemo, rotacija je skraćena, uloge su jasne i precizne, igrači nemaju strah od greške, u četvrtini u kojoj protivnik postiže za prvenstvo rekordnih 39 poena pratimo sa 29. Teško da će nam i Amerikanci zabiti više.
Uostalom, praviti poređenje bilo koje vrste sa američkom reprezentacijom u ovom trenutku, u najmanju ruku, neumesno je. Ovakvi mečevi se igraju srcem. Stefan Marković u nekoliko navrata podseća Miroslava Nikolića na Novi Sad 2007. Ako ništa drugo, Stef Kari je opet tu.
Igrati sa Amerikancima u završnoj fazi, u borbi za zlatnu medalju, je ostvarenje sna verovatno svakog dečaka koji počinje da se bavi košarkom. Mi koji sedimo, gledamo i jedemo se poručili bi našim momcima, verovatno, da izađu i uživaju. Bjeličin pogled, Kalinićev osmeh i mirnoća stručnog štaba govore nam ipak da su njihove ambicije za nijansu veće.
Košarko, dobro nam ti ponovo došla. Nedostajala si nam.
(foto: FIBA)
