Izvor: MVP.rs, 25.Feb.2015, 11:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Miša Lakić za MVP: Mirotić je Srbin! Razumem Duleta

Košarkaški stručnjak je za naš sajt pričao o najkorisnijem junioru u Srbiji, razvoju mladih igrača, problemima u srpskoj košarci, o samom Beovuku, današnjem novinarstvu, košarci u vreme Jugoslavije, gafu Duška Vujoševića...

Milan Lakić, daleko poznatiji pod nadimkom Miša, već dugo se bavi košarkaškim poslom. Nekada trener, a sada funkcioner Beovuka 72 i dalje uspešno vodi klub koji se u seniorskoj kategoriji nalazi na pragu plasmana u Prvu ligu Srbije. >> Pročitaj celu vest na sajtu MVP.rs << Ipak, klub je na glasu kao rasadnik mladih talenata, a poslednji u nizu je Nikola Čolović, koji nam je svojim fantastičnim partijama u juniorskoj konkurenciji privukao pažnju i motivisao nas da pozovemo gospodina Lakića da nam pojasni o kakvom talentu se radi.

"Sve vreme je bio u Beovuku, gde je uvek igrao dobro, ali verovatno nema dovoljno dobru vezu, nema dovoljno jake roditelje ili klub iza sebe da bi mogao da uđe u reprezentaciju", pomalo ogorčeno je rekao naš sagovornik, a potom u istom dahu nastavio:

"Mislim da ni sada neće moći da prođe u reprezentaciji, jer definitivno neki selektor ili nazovi treneri, koji se postavljaju u Savezu, nemaju nikakve veze sa mlađim kategorijama. Neko ih postavi i da im gotov spisak igrača na osnovu koga ih zovu, ali ne znaju nikoga više van tog spiska. Ko pravi te spiskove nisam siguran. Tako trenutno funckioniše naša košarka. Postavljeni trener nikada nije video tu decu. On, nažalost, nema vremena da ih obiđe po celoj Srbiji i onda se oslanja na neke stare spiskove koje je pravio neko pre njega. Tim poslom bi trebalo da se bavi čovek koji vodi mlađe kategorije, Mijatović, ali je i on negde u inostranstvu i ne bavi se time na način na koji bi trebalo".

Mnogi pretpostavljaju da menadžerske agencije nameću igrače koje zastupaju, ali se Lakić nije složio sa tim:

"Ne mislim da se agencije bave time. Mislim da se time bave neki treneri u Savezu ili jaki roditelji i klubovi. Toga ranije nije bilo. Krećemo se putem fudbala. Ne tako ubrzano, ali se krećemo. Agencije ne mogu baš toliko da forsiraju svoje igrače, jer Savez postavlja trenere, a ne agencije. Nije sporno da treneri imaju strah od agencija, ali ipak Savez plaća te trenere i postavlja ih tako da oni više obraćaju pažnju na sam Savez nego na agenciju".

Naredno pitanje se samo nametnulo, a zanimalo nas je da li su mladim igračima menadžerske agencije od koristi:

"Mislim da svakom mladom igraču agencija može samo da pomogne, ne vidim način na koji može da odmogne, jer samim tim pomažu i sami sebi. Veća je prednost igrača da ima menadžera, nego da ga nema, jer tako ima makar neka 'leđa'".

Lična karta Ime i prezime: Nikola Čolović Datum rođenja: 5. decembar 1996. Visina: 206 centimetara Pozicija: krilni centar / centar Statistika u Juniorskoj ligi Poeni: 25.8 po meču Skokovi: 15.5 Asistencije: 3.3 Indeksni poeni: 36.8

S obzirom da smo se udaljili od teme, vratili smo se na samog Čolovića i na njegove karakteristike i kvalitete. U vezi sa tim, Miša Lakić je rekao:

"On je pre svega jedan pametan dečko. Košarka danas ide u tom smeru da deca kroz sport pokušavaju da izbegnu školu, ne znajući koliko njih, da tako kažem, 'pukne' i ne ostvari ni jedno ni drugo. Čolović je odličan đak, a takođe i odličan sportista. Kada to kažem mislim da on na svakom treningu daje 100 odsto, ali je on takav i u životu. Mislim da takva deca ne mogu da ne uspeju. Jednostavno, ako ne bude našao sebe u sportu naći će se u nekom drugom poslu, jer svaki posao radi do kraja. On je dečko koji je fajter, stavlja glavu gde neko ne bi smeo nogu ili ruku i to je njegov prevashodni kvalitet. Još uvek kasni sa tehnikom, zato što je kasno počeo da se bavi košarkom, ali će stići i to da nadoknadi. Pošten je prema sebi, treneru i ekipi i to ne može da se ne vrati u životu. Tako da mislim da bi trebalo da napravi jednu zavidnu karijeru".

Na koga Nikola najviše liči na terenu po stilu igre...

"Izuzetno podseća na druge velike radnike koji su ponikli u našoj košarci, a svi su ih proglašavali za netalentovane. Poput jednog Zorana Savića, Dejana Milojevića ili Veselina Petrovića. To su igrači koje će treneri preskočiti jednom ili dva puta, ali će na kraju sve doći na svoje. Možda ako ne uspeju u mlađim kategorijama uspeće kao seniori".

S obzirom da smo želeli malo precizniji odgovor, zamolili smo našeg sagovornika da se opredeli za jednog od pomenutih košarkaša:

"Najviše liči na Dejana Milojevića. Ne gubi lopte, jer je svaka njegova. Danas je došlo vreme da igrači koji imaju 210 centimetara beže van reketa, jer ne žele kontakt. Jednostavno, treneri, gledajući NBA danas, dozvoljavaju igračima, roditeljima i agencijama da razvijaju tako da igraju što dalje od koša. Teško je naučiti igrača da igra pod košem. Boli, stvarno boli. To je kontakt. Današnji klinci koji nisu navikli na bol beže od kontakta i kada jednom ne nauče tako nešto, nikada neće ni naučiti. A, igrači koji to nauče će na kraju imati veliku vrednost. Danas je sve manje takvih igrača i zato imaju visoku cenu. Kada bude došlo vreme imaće je i Čolović".

Nikola Čolović je za seniorski tim Beovuka 72 odigrao sedam utakmica, ali se nije posebno naigrao. U par navrata je uspeo da se upiše u strelce kao senior, ali je to bilo sve. S obzirom koliko je dominantan u juniorskoj konkurenciji upitali smo gospodina Lakića da li misli da bi krilni centar mogao više da igra u Drugoj muškoj ligi Srbije, s obzirom da pojedini njegovi vršnjaci već nastupaju u ABA ligi, pa čak i Evroligi:

"Verovatno bi mogao, samo je to malo nezahvalna okolonost, jer Beovuk pokušava da uđe u Prvu ligu. To bi moglo sledeće godine da bude prednost za Čolovića. Inače, ekipa Beovuka je ove godine veoma mlada, a Čolović nema iskustva igranja u seniorskoj košarci. Mi to pokušavamo da nadomestimo igranjem trening utakmica i kroz Omladinsku ligu, koja je nešto iznad Juniorske, gde već igraju igrači koji su dve godine stariji od njega. Takođe 'krade' minutažu i na seniorskim utakmicama. Možda bi mogao i više da igra, ali se klub ove godine opredelio da uđe u Prvu ligu i mislim da će se to nadoknaditi sledeće godine", odgovorio je on.

Na pitanje kakvu budućnost predviđa za mladog Čolovića naš sagovornik je odgovorio:

"Za njega predviđam dobru budućnost. Puno će zavisiti od toga koji će mu klub agencija naći. Ako bude dobio klub gde trener voli taj tip igrača imaće veliku budućnost. Ako bude dobio klub gde trener voli 'četvorke' koje šire odbrane i koje šutiraju sa devet metara tu njega nema, bez obzira na to koliko će on popraviti svoj šut. Njemu bi najviše odgovarao trener kao što je Duško Vujošević na primer, koji voli takve radnike i borce".

Praksa pojedinih klubova pri razvoju mladih igrača je da svaki napad rešavaju preko njih, pa smo želeli da se uverimo da li i Beovuk tako nešto praktikuje, odnosno da li svesno igra preko Čolovića u želji da ga što pre razvije:

"Beovuk je klub koji je četvrti najstariji klub u Beogradu, ja mislim. Osnovan je 1972. godine i od tada je košarci dao veliki broj centara. I jednostavno, strategija kluba je da se uvek igra na centra. U ovom klubu, bar dok sam ja u njemu, centar će uvek morati da 'overi' loptu u svakom napadu. To je naše opredeljenje i nismo voljni da igramo košarku u kojoj su na terenu pet spoljnih igrača koji šutiraju trojke. Oni koji su gledali Čolovića znaju da se on sam izbori za svoju loptu. I kad je ne dobije on je skine sa obruča", objasnio je Lakić i potom sa nama podelio jednu zanimljivu anegdotu u vezi sa stilom igre mladog igrača:

"Skoro je reprezentacija Beograda išla na turnir u Belgiju, gde je trener Jokanović rekao da je tamo shvatio kako Čolović dobija svoju statistiku. Tako da, klub nije opredeljen da igra na Čolovića, on se sam izbori za sebe".

Prema statistici koju ima, Čolović ne važi za klasičnog visokog igrača koji, kad dobije loptu, odmah srlja ka košu razgrćući svoje čuvare, već neretko ima i veliki broj asistencija:

"Svi centri koji su izašli iz Beovuka su imali asistencije. Poput Ognjena Aškrabića, Dejana Milojevića, Vladimira Štimca, Aleksandra Glintića... Ta deca se u ovom krugu tako vaspitavaju, a to je da je košarka kolektivan sport. Beovuk nikada nije imao samožive igrače koji se brinu za svoju statistiku. Oni koji su upoznali Čolovića shvatiće da nije igrač koji želi da postigne 50 poena na utakmici".

Beogradski klub je jedan od najvećih rasadnika talenata u Srbiji, pa nas je interesovalo da li u njemu postoji još prospekata koji bi možda jednog dana mogli da zaigraju za reprezentaciju:

"Ima. Pa čak i juniorskom timu ima nekoliko klinaca koji mogu da naprave dobru karijeru, ali stvarno ne želim o imenima jer mislim da je rano za njih da se otkrivaju. Bitno je da znamo da ima više igrača koji mogu da uspeju. Ja spadam u grupu trenera koji tvrde da nije tačno da iz jedne ekipe izađe jedan ili dva igrača. Iz jedne ekipe može da izađe cela generacija. Ja sam imao godište gde je od 12 igrača izašlo 11 koji su se bavili košarkom i živeli od nje".

Po principu da "svaki Džordan ima svog Pipena" zapitali smo čelnika Beovuka da li je jedan od talentovanijih i Lazar Stojanov, koji je takođe odigrao nekoliko duela za seniorski tim:

"Po glavi koju ima spada u vrhunske igrače, ali po fizičkoj spremi ne spada. Ne bude li odradio svoj deo fizičke spreme kako bi trebalo neće moći da se bavi vrhunskom košarkom. Po košarkaškoj inteligenciji je čudo, a po 'fizici' je takođe čudo. Ali, u obrnutom smislu".

Čitaoci našeg portala su primetili da je za juniorski tim Slodesa zaigrao stranac. Tačnije Grk po imenu Kostas Stratakis. Iskoristili smo priliku da nam gospodin Lakić pojasni situaciju sa strancima u mlađim kategorijama, s obzirom da je navodno zabranjeno dovoditi inostrane košarkaše u taj rang takmičenja. Takođe nas je interesovalo da li Stratakis možda vuče neke srpske korene, ali, nažalost, nismo dobili informaciju traženu informaciju:

"Nisam upoznat sa tom situacijom. Ja sam lično protivnik dovođenja stranaca u mlađim kategorijama, a bio sam jedan od tvoraca nekadašnjeg registracionog pravilnika koji je zabranjivao dovođenje stranaca u mlađim kategorijama. Pokušao sam da objasnim ljudima iz naših velikih klubova da mi ne možemo na taj način da pratimo svetske trendove i tvrdim da imamo dovoljno talentovane dece, jer važimo za košarkašku naciju", rekao je on, a potom se osvrnuo na odliv mladih nada srpske košarke u inostranstvo:

"Jedna istina je da puno naše dece odlazi u inostranstvo i ja ih razumem. Godinama sam bio protivnik toga, ali sada sam promenio mišljenje. Jednostavno, svako dete traži svoje mesto pod suncem i neki naši veliki igrači su postali to što su postali u inostranstvu, poput Milana Gurovića, Predraga Stojakovića, Dejana Bodiroge... Nismo mi jedini koji na svetu znamo košarku. Jesmo najbolji, to nije sporno, pogotovo u tim mlađim kategorijama, ali nemamo mi jedini licencno pravo da napravimo igrača".

Kasnije smo se osvrnuli na sam Beovuk 72, s obzirom da se nalazi na pragu ulaska u Prvu ligu, pa je usledilo pitanje o ambicijama kluba:

"Klub je godinama radio isključivo sa mladim igračima. Opredeljenje kluba je da uvek izbaci mladog igrača. Da je Prva liga kvalitetnija klub se sigurno ne bi opredelio da je igra, već bi igrao Drugu, pošto ju je igrao godinama. Međutim, KLS je toliko osiromašila, puno naših igrača je otišlo u inostranstvo, tako da nema taj kvalitet kao što je nekad imala i mislim da Beovuk danas može da izdrži da je igra bez ikakvih problema i to sa kvalitetom igrača koji sam klub izbacuje. Tako da, mi se oslanjamo na svoju školu, a do pre nekoliko godina Beovuk je bio najuspešniji klub u staroj Jugoslaviji po broju osvojenih medalja i igrača i trenera koji je izbacio. Poslednjih par godina je to malo zastalo, iz razloga što je klub privatni i nema taj novac koji imaju neki državni projekti i klubovi".

Za vreme vanrednog prelaznog roka beogradski klub je, navodno, registrovao četiri košarkaša, a dozvoljeno je samo tri. Miša Lakić nam je pojasnio tu situaciju:

"Dejan Pejić je predat u zvaničnom prelaznom roku za registraciju. Dobili smo odgovor da ne može da pređe, jer je igrao Razvojnu ligu. A, po pravilima Košarkaškog saveza Srbije igrači koji su igrali Razvojnu ligu ne tretiraju se kao da su koristili prelazni rok. Mi smo se žalili na tu odluku i po žalbi smo dobili pravo da Pejića registrujemo kao da je prvog dana prešao kod nas, pa smo za vreme vanrednog prelaznog roka mogli da registrujemo tri igrača". 

Košarkaška liga Srbije, kao i uvek, daje tri ili četiri predstavnika u ABA ligi, a kako će Beovuk verovatno nastupati u njoj zanimalo nas je da li beogradski klub može i do regionalnog takmičenja jednog dana:

"Mislim da Beovuk nema šanse da se takmiči u ABA ligi. Jednostavno, bez jakih sponzora tako nešto je nemoguće, a mislim da klubu kao što je Beovuk i neće dozvoliti da dođe u tu situaciju. Čudi me da su dozvolili da dođe u situaciju i da se bori za Prvu ligu. Jednostavno, to su neki viši interesi i 'gore' nije pitanje samo ko igra, već i ko za šta glasa. Prva liga je postala glasačka mašina. Beovuk će uvek glasati za sport i za košarku".

Prethodne nedelje je u Nišu odigran Kup Radivoja Koraća, ali, u isto vreme je odigrano i redovno kolo Druge muške lige Srbije. Na pitanje da li je to korisno za srpsku košarku, gospodin Lakić je odgovorio:

"Naš Kup odavno nema veze sa pameću. Kada je tu ABA liga nacionalni Kup vam dolazi tek na treće mesto po važnosti, posle domaćeg prvenstva. Tako da mislim da nije veliki problem to što se igra redovno kolo Druge lige u isto vreme kada i Kup. Oni klubovi koji budu bili zainteresovani da neki njihovi igrači gledaju taj Kup onda će utakmicu pomeriti jedan dan ili će igrati u nekim ranijim satima, tako da ne mislim da je to nešto ekstra bitno", istakao je on, a onda nastavio:

"Mislim da ove godine B liga ima možda i veći broj gledalaca nego A liga. Trenutno vlada lokal-patriotizam. Zbog siromaštva velikog broja ekipa tamo igraju domaći igrači, a po sredinama van Beograda, Novog Sada ili Niša publika želi da vidi svoje dete, iz svog kraja. Tako najzad mogu da ga vide, ali je jedini razlog tome taj što nema novca. Tako imate situaciju da u nekim većim košarkaškim sredinama kakve su Užice, Čačak ili u B ligi Leskovac, Aleksinac igraju sve ondašnja deca. Ljudi to vole da gledaju, zato ima puno publike, koja se vratila u Drugu ligu. U Prvoj je nema dovoljno tako da ne mislim da će Kup da ih odvoji od gledanja svojih klubova". 

Miša Lakić je potom objasnio zašto Prva liga još uvek ima kakav-takav značaj:

"Prva liga još nije toliko obesmišljena, jer ljudi još uvek gledaju ko je državni prvak. Ne mogu da kažem da se pobednik Kupa ne gleda, ali je to, ipak, neko treće takmičenje. Jadranska liga je donela to da kroz nju možeš da igraš Evroligu. Zbog toga je ona takmičenje broj jedan. Ja lično ne volim to takmičenje, ali danas ne možete bez ABA lige".

Potom smo našeg sagovornika upitali da li je dobro za srpsku košarku što u sredinama van Beograda ima puno naboja i rivaliteta:

"Igrač postaje samo tamo gde ima naboja, tačnije, da se figurativno izrazim, gde se vređa. Tamo gde te neko psuje... Mi u Srbiji smo navikli na takav način razvoja igrača. Možda je on dobar ili nije, ali, jednostavno, tako se godinama razvijaju igrači. Tamo gde se publika diže, na primer, u Drugoj ligi imate takvih mesta. U celom južnom delu Srbije je uvek puno gledalište, a igračima koji mogu da postanu velike zvezde bilo bi korisno da prođu kroz takva mesta, da osete kako tamo drhti ruka. Moji igrači su skoro promašili četiri slobodna bacanja zato što se digla publika. Nekada moraš da promašiš bacanja kako bi ih kasnije pogodio i postao igrač. Pred praznim tribinama, gde vas gledaju samo tata i mama, teško da možete da postanete dobar igrač".

Vodeći čovek Beovuka je potom izneo svoje mišljenje o regionalnom takmičenju u kome nastupaju četiri srpska kluba:

"To takmičenje je postalo pogubno za srpsku košarku, bez obzira što će neki reći da je Srbija osvojila srebrnu medalju zahvaljujući ABA ligi. Ne. Srbija je pre odlaska u ABA ligu imala 10 finansijski stabilnih klubova. Da je Srbija uspela da zadrži to do danas mislim da bi imala veći kvalitet", podvukao je on, a zatim ponudio rešenje koje bi pomoglo srpskim klubovima da igraju preko potrebne jače utakmice:

"Mislim da bi dobra odluka bila uvođenje druge ABA lige. Na taj način bi dobili da i ostatak naših klubova koji ne igraju ABA ligu počnu da igraju sa klubovima iz naših bivših republika. Tako bismo dobili taj neki drugi kvalitet i digli nivo. Mi smo našu ligu objektivno razvodnili. U njoj bi trebalo da se smanji na 10 ili 12 klubova. B liga je smanjena na isto toliko, pa makar se igralo trokružno ili četvorokružno. Nažalost, neko u našem Savezu danas zagovara da bi B liga trebalo da bude podeljena u dve grupe, zbog uštede novca". 

Gospodin Lakić je istakao i ko je po njegovom mišljenju najtalentovaniji srpski košarkaš:

"Trenutno je to sigurno Nikola Jokić. Ali, on ima velike nedostatke. Ako ne bude uspeo ništa da uradi na svojoj fizičkoj spremi ostaće samo talenat. Mislim da dugo nismo imali dete koje tako oseća košarku i koje se tako igra. U nekadašnjoj Jugoslaviji bi prošao samo na taj talenat. U današnje vreme, gde se mnogo gleda fizička sprema, ne može da prođe kao takav", izjasnio se on.

O Vladimiru Micovu i reprezentaciji"Da li je Micov bio zadovoljan ili nezadovoljan ne znam. On je igrač koji može da igra u oba smera, on je igrač koji nije gladan koševa i ima veliki kvalitet. Nije čudo što danas Micov igra za veliki novac. On spada u grupu košarkaša koji su kasno eksplodirali. Zašto on nije našao zajednički jezik sa selektorom stvarno nisam upoznat. On je bio kod mene u mlađim selekcijama. Izuzetak je momak i nikakvih problema nisam imao sa njim."

Jokić se kasno pojavio na košarkaškoj mapi, a za to je naš sagovornik okrivio Savez:

"To je još jedan dokaz kako neko u našem Savezu ne radi posao kako treba. Zašto ga neko nije video na vreme to ne znam", rekao je, a potom sa nama podelio jednu interesantnu priču:

"Kao primer ću vam navesti Nikolu Mirotića, koji je otišao u Real, a da niko u našem Savezu nije znao da postoji. Uspeo sam u razgovoru sa njegovim roditeljima da se dogovorim da on igra za našu reprezentaciju. U tom razgovoru možda i ključnu ulogu je imao Ranko Žeravica. Uspeli smo njegovim roditeljima da objasnimo da bi za njegovu budućnost bilo dobro da igra za srpsku reprezentaciju. Neko u našem Savezu je trebalo samo da završi papire koje nikad niko nije završio. Tako smo izgubili jednog Mirotića, koji je Srbin. Ne stranac, već Srbin, koji je mogao da igra za srpsku košarkašku reprezentaciju. Mi smo izgubili takvog igrača zahvaljujući nemaru nekoga iz Saveza, koji nikada nije imao više zaposlenih nego danas".

Pošto su nam ukazani veliki problemi u samom Savezu, interesovalo nas je da li postoje podele na Partizan i Zvezdu unutar te organizacije:

"Nije problem Saveza podela, a podela na Partizan i Zvezdu nikada nije ni postojala. Problem je pokriti Srbiju, koja je mala. U Srbiji je osmišljeno dobro to što postoje regioni i regionalne kancelarije. Ali, same regionalne kancelarije su više podeljene na neki lokalni klub koji vodi lokalnu politiku. Kada je moj klub u pitanju ja u region Beograda nikada ne šaljem klince. Zašto bih slao klince da ih neko ko vodi taj region ubeđuje da je njemu bolje da bude u Zvezdi ili Partizanu. Nikada nije bilo dobro da neki klinac rano ode u veliki klub", obrazložio je Lakić i u istom dahu nastavio:

"Mnogo mu je bolje da se razvija u malom. Ali, nažalost, danas neki sitni skauti ih rano ubeđuju da bi trebalo da promene klub. Roditelji, trčeći za parama, odlaze negde da bi im sin dobio stipendijicu, gde će otac ili majka biti zaposleni, iz nemaštine trče u takve klubove, gde se klinci gube".

Malo je poznato da je Miša Lakić svojevremeno pisao kolumne za "Kurir" i "Press", pa nas je interesovalo da li ga još privlači novinarski posao:

"Ako hoćeš da budeš pravi novinar moraš da budeš pošten i da kažeš istinu. A, istina najviše boli. Pišući te kolumne za "Kurir" i "Press" ili radeći za "Galaksiju", za koju i danas danju radim, ili odlazeći na "SOS" kanal kod Vladane Tegeltije dolaziš u situaciju da se tvoje mišljenje ljudima ne svidi. U Srbiji nemaš pravo da imaš drugačije mišljenje. Ako imaš drugačije mišljenje ti si protivnik. Ljudi koji imaju svoju glavu u Srbiji ne uspevaju. Srbija je u košarci polarizovana na Zvezdu i Partizan i ti moraš da budeš opredeljen za jedan od ta dva kluba", poručio je, a u nastavku je bilo logično pitati ga da li je on opredeljen za neki od ta dva kluba:

"Nikada nisam bio opredeljen ni za jedan od njih, a pokušavam da mi glava bude sportska. Ako je u Partizanu struja sportska ja ću biti za Partizan, isto to važi i za Zvezdu. Ali, pre svega ću biti svoj. Ako kažeš da neki igrač nije po tvojoj meri već postaješ meta neke agencije čiji je on član. Pišući kolumne i pojavljujući se na televiziji sam stekao veliki broj neprijatelja. I nije mi žao zbog toga. A, time se ne bavim samo zato što nemam vremena, a ne zbog toga što se to nekome ne sviđa".

Zatim smo ga zamolili da nam prokomentariše današnje novinarstvo:

"Novinari su postali 'za deset ćevapa'. Napisaće o nekom klincu da je talenat, ljudi iz sveta košarke će se smejati, a samo su njegovi tata i mama zadovoljni. Meni se dešavalo da sa mnom na Evropsko prvenstvo idu novinari koji ne budu prisutni tamo, već odu na more. Novinarstvo je postalo siromašno i sklono potkupljivosti. Retki su ljudi koji su pravi sportski novinari. Na primer, u Hrvatskoj postoji ozbiljno sportsko novinarstvo i njihovi novinari smeju na konferenciji za štampu da postave pitanje. Danas imamo situaciju da je novinar neprijatelj ako postavi bilo kakvo čudno pitanje. Nažalost, imamo i novinare koji su u službi protivničkog kluba, a tu su novinari i koji se ne razumeju u sport. Novinarstvo je polarizovano na Zvezdu i Partizan. Srbija ne postoji".

Sa decom treba razgovarati"Mnogi danas spominju Darka Miličića kao problematičnog momka, a ja tvrdim da Darko nije ni najmanje takav. On je momak sa velikim srcem i to pokazuje na razne načine. Njemu je možda trebalo prići na drugačiji način, možda neko nije imao strpljenja za njega. Ali, sa decom je potrebno razgovarati. Nikada nisam imao problem ni sa jednim momkom, osim u trenutku kada je neko neiskren i kada počne da laže. Tvrdim da deci treba prići na pravi način i da sa njima treba razgovarati. Svako ko nije razgovarao imao je problem. Razgovor je jedini lek, a naš Savez definitivno nema vremena. Mislim da nije teško u današnje vreme zapisati nečiji rođendan, okrenuti igrača i čestitati mu. Trebalo bi voditi računa o toj deci, jer nemamo više toliko stanovnika i košarkaša, pa bi im trebalo dati malo pažnje. Mislim da nije teško posvetiti im se. Niko se tom decom danas ne bavi, nažalost. Zato ih i gubimo."

Lakić je 1997. godine bio u stručnom štabu kadetske reprezentacije Jugoslavije koja je osvojila zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu, a igrača koji su nastupali za tu selekciju su, između ostalih, Miljan Pavković, Marko Peković i Mladen Šekularac:

"Tada sam bio pomoćnik selektora, zajedno sa mojim uvaženim kolegom Borom Cenićem, koji je puno doprineo da se srpska košarka spasi u tom trenutku. Nas su zakačile sankcije, pa nismo mogli da izađemo u inostranstvo. Tu je bilo velikih problema, dugo niko nije vodio tada računa o tim igračima... Prva generacija koja je uzela zlato u to vreme je bila 1981. godište. Tada smo prvi put uveli regionalno praćenje igrača. Moj kolega Cenić i ja smo proputovali celu zemlju i nije postojao klinac koji je mogao da nam izmakne. Jedini koga smo propustili je bio Nenad Krstić i to iz razloga što Mašinac nije želeo da ga pošalje na treninge reprezentacije, a možda je najveći problem bio regionalni poverenik koji je morao da ga vidi. Jednostavno, u to vreme je retkost bila da nam promakne takav igrač. A, kada smo bili u zajedničkoj državi sa Crnom Gorom imali smo problem što zemlja, a pogotovo Budućnost, nisu želeli da šalju igrače, pa smo morali da zovemo roditelje", rekao je on, a zatim nam objasnio na koji način su funkcionisale mlađe kategorije u to vreme:

"Uspeli smo da napravimo varijantu da nam juniorska reprezentacija igra Srpsku ligu i da nam kadetska reprezentacija igra Drugu srpsku ligu. Na taj način smo uspevali da ih okupljamo. Na sreću, imali smo tada veliku pomoć od roditelja dece iz Beograda, koji su primali decu iz unutrašnjosti i iz Crne Gore. To je bukvalno bio pionirski rad. Tako da, prva ozbiljna i prava okupljanja su počela sa '81 godištem, a najozbiljnije je bilo sa '85 kada su igrali Kosta Perović, Darko Miličić, Vladimir Micov, a posebna priča je bila '87 godište sa Milošem Teodosićem, Draganom Labovićem, Nemanjom Aleksandrovim... Tada se pokazalo da je taj način okupljanja i selekcije bio pravi način", konstatovao je Lakić i dodao: 

"Ako je mogao Bora Cenić u to vreme da putuje po Srbiji i to u ozbiljnim godinama i gleda decu može i neki današnji selektor. Zašto se odustalo? Da li nema entuzijazma ili novca... Bora Cenić i Miša Lakić nisu primili ni dinara od Saveza. Radili su taj posao volonterski. Današnji treneri i selektori su plaćeni, a od Žarka Varajića je uvedeno da ko radi taj posao ima ozbiljna primanja. Zašto se od toga odustalo, nisam siguran, ali mislim da je problem u samom Savezu". 

Potom je uporedio talente iz tog vremena sa današnjima:

"Mislim da su sadašnji talenti mnogo više promovisani kroz štampu. Da li prerano ili ne to će vreme pokazati. Mi smo zahvaljujući velikom hvaljenju i nezameranju izgubili mnogo talentovanih klinaca. Mnogo je lako proglasiti nekog talentom. Moramo znati da nisu novinari i agencije veći prijatelji te dece od trenera. Teško je toj deci saopštiti neke stvari. Istina najviše boli. Kako ih previše promovišemo dolazimo u situaciju da oni prekidaju da rade. Nekada je teško bilo klincu da promeni klub, takvo je bilo i pravilo. Danas ako vam se trener zameri tata hvata dete za ruku i menja klub do tri ili četiri puta godišnje. Danas imamo 22 prelazna roka u ovoj zemlji. Nekad nije tako moglo. Neko će reći da su to sportske slobode, ali se ne slažem sa tim slobodama. Takva vrsta slobode nije normalna. Trener mora da bude strog, ali pravičan i nikada ne može novinar ili neko iz agencije da bude veći prijatelj tom detetu od trenera". 

"Vreme je nekada bilo bolje, jer roditelji nisu dolazili puno na treninge. Nisu bili toliko zaslepljeni sportom. Roditelji danas decu često vide kao izvor prihoda. To se najviše vidi kroz tenis, ali ne samo tu, već i kroz fudbal, košarku, odbojku...", kako je spomenuo odbojku Miša Lakić se setio jedne zanimljive anegdote iz prošlosti, ali takođe je ostao pomalo mističan:

"Ja sam jedne davne godine izgubio sat i deset minuta na Slaviji pokušavajući da jednog, danas našeg svetski priznatog odbojkaša, nagovorim da pređe na košarku. Mnogo je lepo izgledao, dušu dao za košarku. Na kraju mi je supruga rekla da pustim dete na miru. Jednostavno, tako je stara generacija dobijala decu. Detetu moraš da objasniš šta dobija kroz taj sport".

Naš sagovornik je pričao koji su problemi današnje decea:

"Dobra ekipa nikada nije sastavljena od 12 najboljih, već od 12 najboljih i zadovoljnih. Nemate ništa od toga kada vam je 11. ili 12. igrač nezadovoljan. Morate imati 12. igrača koji će biti svestan da će faktički vrteti peškir. Željko Obradović je često znao da kaže da ekipa vredi onoliko koliko i 12. igrač. Taj igrač mora da bude zadovoljan, ali mora treningom da doprinese da drugi budu bolji nego što jesu. Teško je to objasniti današnjoj deci. Najčešće menadžeri, komšije, roditelji ih ubeđuju da su bolji nego što jesu. Ti ljudi koji im to govore su im najveći neprijatelji. Zato, govoreći im iskreno o njihovim nedostacima i pišući kolumne sam često ispadao neprijatelj". 

Potom je istakao vaspitanje dece kao bitan faktor u sportskom razvoju:

"Deci je ponekad slađa ulica nego sala. Sa decom se mora razgovarati i spustiti se na njihov nivo i mora se znati kakve probleme ta deca imaju. Ponekad su zaljubljena, ponekad imaju probleme u školi, a ponekad imaju problem i sa roditeljima. U jednom trenutku svako od njih uđe u pubertet i ponekad postanu antiprotivni i sebi i društvu. I mi smo bili takvi, samo što su nekada imali vremena za nas, pa bi danas mi trebalo da imamo i za njih. Neki treneri pokažu deci ljubav, a posle toga mogu da udare detetu i čvrgu, šamar, a mogu i da ga uhvate za gušu i ta deca ih razumeju, jer ste im pre toga pokazali ljubav", rekao je Lakić, a za primer je uzeo postupak dugogodišnjeg trenera Partizana NIS:

"Ne opravdavam, ali shvatam Duleta (Duška Vujoševića prim. aut) sa onim hvatanjem za gušu, a mnogi se čude kako ta deca to dozvoljavaju. Verovatno im je on pre toga pokazao ljubav. Nema tu neke zle namere. To je više u afektu". 

Razgovor se bližio kraju, a kako je Miša Lakić već dugo vremena u košarci pitali smo ga koliko još može da izdrži i koliko još planira da se aktivno bavi igrom pod obručima:

"Neću još dugo izdržati. Ne zato što sam se umorio, već zato što stižu mlađi. Već u mom klubu trener prve ekipe Rajko Mirković je pokazao da se može i bez mene. Jedno vreme nisam bio u Beogradu, pa je on sam selektirao ekipu. Tako se prvi put desilo u Beovuku da se nešto odradi bez mene, s obzirom da u ovom klubu važi neko pravilo da ja primam igrače i da ih otpuštam. Tako mi je možda vreme da polako završavam posao. Uvek ću imati savetodavnu ulogu u klubu. Takođe, imam sina koji bi sve to trebalo da nasledi, a koji će postepeno biti uveden u taj posao. Kako godine prolaze ja sam sve manje u sali. Možda ću sačekati 50. godišnjicu kluba pa se tada zvanično oprostiti".

Ako neko ima iskustva u košarkaškom poslu to je Miša Lakić, pa smo ga zamolili da podeli savet mladim igračima:

"Što više vremena u sali je jedina šansa da uspete. Nisu vam prijatelji oni koji vas tapšu po leđima već treneri koji vas teraju na muku".

(foto: KK Beovuk 72; KK Mega Leks / Jovan Azdejković; Euroleague; KK Crvena zvezda Telekom)
Pogledaj vesti o: Košarka

Nastavak na MVP.rs...