Izvor: Politika, 23.Jul.2015, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Košarkaški misionar osvojio Evropu
Posle podizanja košarke u Kraljevu, Užicu i Valjevu nekadašnji košarkaški as predvodio je na impresivan način mladu reprezentaciju Srbije do zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u Italiji
Pred Igre u Atlanti 1996. godine Vladimir Đokić je do poslednjeg trena bio kandidat za najbolji sastav. Selektor Željko Obradović poveo ga je u Ameriku, ali se ipak opredelio za Miroslava Berića i valjevski bek >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << morao je da se vrati kući. Obradović je taj trenutak opisao kao jedan od najtežih u trenerskoj karijeri, ali Đokić mu nije zamerio. Rekao je da mu je bila čast da trenira i leto provede sa velikanima svetske košarke i poželeo saigračima uspeh u gradu „koka-kole”. Jugoslavija je očekivano u finalu izgubila od „drim tima”, ali Đokić je dočekao da osvoji svoju medalju. Kao selektor predvodio je mladu reprezentaciju Srbije (igrači do 20 godina) do zlatnog odličja na Evropskom prvenstvu u Italiji, i to na impresivan način – bez poraza u deset utakmica.
Pre nego što je postao učitelj košarkaških nada, ostavio je dubok trag misionareći po Srbiji. Vratio je u život košarku u Kraljevu, Užicu i rodnom Valjevu. Sa Metalcem, u kom je počeo i završio igračku karijeru (nosio i dres Spartaka, Partizana, Crvene zvezde, Balkana iz Skoplja, Egera Ergonoma i Nitre), u prošloj sezoni napravio je „podvalu” u ABA ligi. Plasman autsajdera i debitanta na šesto mesto bio je senzacija i vredan izlaska Valjevaca u Evropu (Evrokup). Na inicijativu Aleksandra Đorđevića imenovan je za selektora mlade reprezentacije, od pre pet dana „zlatne”...
Posle pohoda na evropski tron posebno ste zahvalni nekadašnjem saigraču, sada selektoru najbolje srpske reprezentacije. Zašto?
Đorđević je insistirao na mom imenovanju. Od početka priprema imao sam njegovu podršku i jasno je ukazao šta očekuje od momaka koji su budućnost srpske košarke. Pratio je moj rad u Metalcu i insistirao da reprezentacija igra po tom modelu, ali na još višem nivou. Zato mi je i najdraža njegova čestitka posle osvojenog šampionata, ali istakao bih i kolege Antonića, Trunića, Klipu, Bućana, Gušu, Radonjića i Lukajića.
Uspesi u košarci mere se jedino zlatnim aršinom. Da li je to bilo opterećujuće?
Prihvatio sam ovaj posao kao veliki izazov, a olakšavajuća okolnost je bila što sam dobro poznavao većinu momaka. Igrao sam protiv njih sa Metalcem u ABA ligi, našoj Superligi i kupu i odmah sam imao ideju kakvu ćemo košarku da igramo – brzu, jaku, timsku – modernu. Nije mi bilo teško da od pojedinaca koji nisu sebičnjaci napravim tim koji ruši sve prepreke.
Niste jadikovali, poput nekih vaših kolega, i tražili alibi zbog izostanka nekolicine važnih igrača. Na šampionat ste otišli bez Nikole Jokića, koji je u međuvremenu postao NBA igrač i Dušana Ristića, studenta Arizone, a uoči finala povredio se i prvi centar Marko Tejić?
Od početka mi je bilo jasno kojih 12 ću da vodim i pažnju sam usmerio na timsku „hemiju”, jer je bilo malo vremena za pripreme. Otežavajuća okolnost bila je što su nam se kasnije priključili prvotimci Crvene zvezde, jer su igrali finale plej-ofa, a Rade Zagorac je zbog problema sa kolenom izgubio nekoliko dana. Ipak, momci su pokazali neverovatnu ozbiljnost i zrelost, posebnoj u završnoj fazi takmičenja. Pomoglo je i to što sam sa nekolicinom za vreme Evropskog prvenstva imao ozbiljne razgovore, ali ne o sledećoj utakmici, već kako da budu bolji u narednim sezonama. Ukazao sam im kakve ih opasnosti vrebaju na putu do vrha. Koristio sam lično iskustvo, ali i iskustva velikih igrača sa kojima sam igrao.
Šta ste im savetovali?
Da treniraju što više mogu, napreduju i kao igrači i kao ljudi. Važno je da se ne zadovoljavaju trenutnim dostignućima i nivoom igre i forme. Nadam se da će me većina poslušati.
Da li očekujete nastavak saradnje sa Košarkaškim savezom Srbije?
To je više pitanje za ljude koji vode našu košarku. Nisam pretplaćen za mesto selektora, ali uvek ću se s ponosom odazvati ukoliko procene da sam im potreban. Isto sam razmišljao i kao igrač, a tako vaspitavam i decu koju treniram. Nema veće časti nego biti u reprezentaciji svoje zemlje. To nikakav novac ne može da zameni.
Kako su reagovali Valjevci na Vaš i uspeh reprezentacije?
S velikim ushićenjem. Prijatelji su mi rekli da je grad živeo za uspeh mladih košarkaša i ponosni su što je trener njihov sugrađanin. Utakmice su se organizovano gledale po kafićima, navijalo iz sveg srca. Presrećan sam zbog toga. To je dokaz koliko cene ovaj sport, Metalac i mene lično.
