Izvor: Politika, 18.Avg.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Košarka je u mojoj porodici kućno vaspitanje
Selektor ženske košarkaške reprezentacije Srbije priča o svom životnom putu, znanju četiri jezika, frizuri „a la Tasovac”, oblačenju, borbi kao sudbini, snazi i emocijama
Marina Maljković, selektor ženske košarkaške reprezentacije Srbije, najuspešniji je trener države u ovom veku. U svim takmičenjima, pa i sad, u kvalifikacijama za učešće na Prvenstvu Evrope, koje će se 2013. igrati u Francuskoj, postiže samo uspehe. Prethodno je malu ekipu Ušća uvela u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prvu ligu, a s Hemofarmom i Partizanom je znala samo za pobede.
Rođena je 26. septembra 1981. u Beogradu. U košarci je od kako zna za sebe. Ćerka je košarkaškog trenera Božidara Maljkovića, koji je s tri kluba bio četiri puta šampion Evrope (dva puta s Jugoplastikom i po jednom s Panatinaikosom i Limožem), a sada vodi zagrebačku Cedevitu i reprezentaciju Slovenije.
Na put po Evropi krenula je s roditeljima od pete godine, a 1999. su se razdvojili. Roditelji su otišli u Španiju, brat Nebojša u Francusku, a ona se vratila u Beograd i tu završila trenersku školu.
Kad ste znali šta ćete biti?
Bilo je to onog trenutka kad sam, posle upisa u trenersku školu, ušla u košarkašku salu, i tu zatekla kadetkinje Ušća, s kojima sam, po svojoj želji, počela da radim. Već tada sam, koliko god to čudno zvuči, znala da sam trener koji zna šta hoće.
Kakav ste trener?
Uvek mi je teško da pričam o sebi. Volim da to čine drugi, da o meni, kao treneru i čoveku, govore oni koje treniram i oni koje sam trenirala. Njihove reči mi najviše prijaju. To su mi najdraža mišljenja. Ali, da se ne lažemo, mnogo zahtevam od igrača. Jer, to je jedna ozbiljna hijerarhija u kojoj mora da se zna ko je ko. U tom poslu ja sam na čelu „parade”.
Kad vam je bilo najteže?
Po prirodi sam optimista. Iz svega izvlačim samo ono što je lepo. I generalno, iz celog svog života: od Splita, preko Atine i Pariza do Limoža, kao i u mojim putovanjima kroz svet košarke, uprkos lepim i ružnim uspomenama, želim da pamtim samo najlepše događaje.
Da li je to očeva škola?
Karakter mi ne dozvoljava da bilo kog kopiram, pa ni oca. To, iskreno, i ne znam. Nemam čak ni idole. Ni u životu, ni u poslu. Jer, to nije moja priroda. Naravno da razgovaram s ocem o košarci, naravno da je košarka u porodici Maljković kućno vaspitanje. Priča o košarci je deo našeg života. Ali, ni otac ni ja svoj sistem rada i način života ne menjamo ni zbog čijeg mišljenja.
Šta vas hrabri?
Sjajan odjek našeg velikog uspeha – plasmana ženske košarkaške selekcije Srbije na Šampionatu Evrope. Imamo, na tom putu, veliku podršku Dragana Đilasa, gradonačelnika Beograda i predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Sve to, što je vrlo važno, on radi i s mnogo ljubavi.
Čemu vas je naučio sport?
Mnogo toga, ali najvažnije je da bez mnogo rada, studioznog rada, u svim delatnostima, nema ni uspeha. Ili što pesnik kaže: „Tek kad samog sebe damo možemo biti celi.”
Čemu sebe još učite?
Sticajem okolnosti, a i svojom voljom, uspela sam, na putovanjima po Evropi, sa roditeljima, da naučim četiri jezika. Tečno govorim i pišem engleski, španski, francuski i grčki. Jezici su veliko bogatstvo. Oni mi omogućuju da slušanjem i čitanjem steknem niz novih znanja.
Na primer?
U Parizu sam, kao glumica, čak bila i član jedne pozorišne trupe. Život mi je, u svim tim zemljama, bio veoma šaren. Bilo je tu, sem glume, i rada sa fotoaparatom, pa i mog dubokog ulaska u psihologiju, koju sam imala nameru da studiram u Americi. Zato bih, sem trenerskog posla koji je meni sad jedina opcija, mogla da radim i nešto drugo. Za početak da budem trener u nekom klubu...
Šta posebno cenite kod ljudi...
Dobru dušu. To osetim i vidim u raznim odnosima. Tada jedan pogled govori više od reči, jer oči su ogledalo duše. To je ono kad se nađeš na istoj talasnoj širini sa poznatim, pa i nepoznatim čovekom. Zato najviše cenim dobrotu. Nedavno sam prepoznala takve ljude u peračima ulice koji su me „zamolili” za dozvolu da mi besplatno operu kola...
... a u ljubavi?
Tu su mi mnogo važni snaga i količina emocija, iskrenost, pa i neko ludilo. Ludilo, u bilo kom obliku, koje samo nas dvoje razumemo.
Koliko vremena posvećujete radu?
Moji treninzi traju, najviše, dva sata, ali zbog obaveza koje imam nikad ne isključujem telefon, a to je, priznajem, veliki problem u odnosima. Posebno u ljubavi. To je moja ogromna posvećenost radu. I to nikome ne mogu do kraja da objasnim: ni prijateljima ni partneru. Ali, trpe me.
A koliko ste okrenuti sebi?
Za sve druge odnose, u životu jedne devojke, kao što sam ja, nađe se vremena u pravoj organizaciji posla. Praktična sam i posebna u nizu situacija. Evo, na primer, imam frizuru koja je asimetrična. Slična je onoj koju neguje Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije. Na svako pitanje „zašto se tako češljaš” imam isti odgovor: „Tako mi je šunulo. Jako se sebi takva dopadam.”
Da li je i oblačenje istina o sebi?
Jeste. Ono što želim, to obučem. Uvek, i u oblačenju, pokazujem pravo lice. Nisam od onih koje, iz bilo kojih razloga, garderobom kriju svoje „ja”.
Kako čuvate zdravlje?
Hranim se zdravo, ali nisam rob bilo čega, pa nemam uvek redovne obroke. Ne idem u fitnes-klubove i ništa posebno ne radim za svoju fizičku formu. Treninzi sa ekipom podižu, na određen način, i moju fizičku snagu.
Od čega nikad ne odustajete?
Od svojih principa, ideje i borbe. Da li je ona u ljubavi ili na terenu to nije bitno. Baš nikad ni od čega ne odustajem. Borba je bila i ostala moja sudbina. Uvek sam za sve želela da se izborim.
Koliko ste okrenuti samo sebi?
Od kako znam za sebe znam za sport, a sportisti više vole reč „mi” od izraza „ja”. Tako mi je u svim odnosima: Mi u ljubavi, mi u tuzi, mi u pobedi, mi u porazu... Meni je „mi” uvek na prvom mestu. Ali, nikad lažno ne sklanjam „ja”.
Slavko Trošelj
objavljeno: 19.08.2012.
