Izvor: Politika, 21.Sep.2010, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko gubi ima pravo da se ljuti, ali – na koga
Posle Miloševića u fudbalu i Ivković je u košarci digao glas protiv međunarodne sportske federacije, međutim kolika je u ovakvim slučajevima snaga dokaza iznesenih iz očiglednog interesa
Savo Milošević, rekorder po broju utakmica za našu fudbalsku reprezentaciju (102), i Dušan Ivković, naš najuspešniji košarkaški selektor (četiri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zlatne medalje), digli su glas protiv međunarodnih sportskih federacija.
Razlika je u tome što je prvi to učinio nepristojno, a drugi uljudnije, dok je suština ista: oni gore rade protiv sporta koji vode.
Može da se prihvati da su obojica buntovnici s razlogom. Međutim, ko god traži pravdu zato što smatra da je on sam oštećen, njegovi dokazi gube na težini.
Da je Milošević tu nepravdu primetio posle utakmice s Farskim Ostrvima, kojima smo dali gol posle našeg igranja rukom, onda bi za to zasluživao opštu podršku.
Posle utakmice sa Slovenijom u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo zaključio je, zbog nedosuđenog penala za nas, da Uefa gura Italijane. S istim pravom bi neki farski Milošević mogao da tvrdi da je njegova reprezentacija žrtvovana Srbiji.
U redu, ne moramo pravdoljubivost da dokazujemo tako što ćemo sebi da naudimo. Ali, bilo je i vrlo jakih razloga da kao potpuno neutralni ukažemo na tešku nepravdu. Recimo, Milošević je mogao da se oglasi kada su Francuzi uz pomoć Anrijeve ruke otišli umesto Iraca na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi.
Još su se našli autoriteti da opravdaju Anrija. Nekrunisani kralj fudbala Pele se čak dosetio da kaže kako je to normalno instinktivno reagovanje i da bi to, maltene, svaki fudbaler uradio.
A ako se kod fudbalera, izuzev golmana, razvija neki instinkt onda je upravo taj da se ne koriste ruke. Na primer, Teri se na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi bacio pred „bombu” koju je opalio slovenački fudbaler i podmetnuo glavu, a ruke je, ma koliko to bilo neprirodno, držao iz leđa. Ali, nije hteo da ga lopta slučajno pogodi u ruku, pa da sudija može da dosudi penal.
Šut s rogatim ne može – tu je Milošević u pravu. Međutim, kako objasniti da Englezima nije priznat čist gol protiv Nemaca u Južnoj Africi? A Engleska nije mačji kašalj.
Snimak je pokazao da je turski igrač u polufinalu Svetskog prvenstva pobedonosni koš postigao pošto je nagazio liniju. Jasno je da je naša reprezentacija time oštećena, ali i kad smo mi pobeđivali neki su smatrali da su oštećeni.
Podsećanja radi: Litvanci u finalu Evropskog prvenstva 1995. u Atini. Negde otvoreno, a negde između redova naše medalje su objašnjavane time što je u Fibi vedrio i oblačio naš čovek – Bora Stanković. I Amerikanci su bili ljuti 1972. što su izgubili u finalu Olimpijskih igara 1972. Prvi put u istoriji su ostali bez zlata, a tada je bog u Fibi bio njen osnivač Vilijam Džons, Britanac rođen u Italiji.
O moći ljudi iz vrha su pravljene prave legende. Na primer, o šeširu dr Mihaila Andrejevića odakle je, posle nerešene utakmice Italija – Jugoslavija 1960. u polufinalu Olimpijskih igara u Rimu, izvučena cedulja koja je našu reprezentaciju odvela u finale.
Ovo nipošto ne znači da su međunarodne sportske organizacije nepogrešive i bezgrešne. Recimo, Fifa je 1941. priznala za svog člana fudbalski savez Nezavisne Države Hrvatske, nastale zahvaljujući nemačkim bombarderima i tenkovima.
Međutim, na Svetskom prvenstvu 1950. Nemci nisu mogli da učestvuju, jer je njihova država kriva za Drugi svetski rat. Ali, zar i sama Fifa prijemom u svoje članstvo marionetskih država, koje su isto tako bile fašističke, nije stala na stranu izazivača svetskog rata?
I sama Kraljevina Jugoslavija je dala svoj doprinos hitlerovskom novom evropskom poretku. Naša fudbaleri su igrali 27. avgusta 1939. u Pragu s reprezentacijom Češke i Moravske, iako je ona bila nemački protektorat nastao na razvalinama Čehoslovačke, najvećeg međuratnog prijatelja naše države. Kako se provela Jugoslavija nepune dve godine kasnije svi znamo.
Ta utakmica se danas ne vodi kao zvanična. Nama to odgovora i zbog toga što smo izgubili sa 7:3, mada je igrao gotovo isti tim (falila su samo trojica) koji se proslavio malo pre toga pobedivši u Beogradu Englesku (2:1).
Uzgred, ni Englezima iz tog doba savest nije najčistija. Oni su 14. maja 1938. došli u Berlin i igrali protiv nemačke reprezentacije. Zbog same utakmice (pobedili su sa 6:3) ne treba ništa da im se zameri, ali što su pozdravili publiku ispruženom desnom rukom?
Bilo je i posle rata slučajeva da međunarodne sportske federacije postupe onako kako je politički korisnije. Recimo, kada su 1992. izbacili naše reprezentacije iz međunarodnih takmičenja. Šta su sportisti bili krivi?
A ima i nekih postupaka, koje je teško shvatiti. Na primer, zašto je Fiba dopustila da Amerikanci ne budu na dodeljivanju medalja na Svetskom prvenstvu 2006? Da su osvojili zlatnu medalju, a ne „samo” bronzanu, verovatno bi našli i neki drugi let iz Japana za povratak kući.
Ili, odluka da se finale Lige šampiona ne igra više sredom, iako je taj dan bio neka vrsta zaštitnog znaka za evropska fudbalska klupska takmičenja, nego subotom.
Ali, danas sportskim federacijama vladaju ljudi koji su nasledili ogromnu moć, od ugleda do para, za šta su zaslužne prethodna pokolenja sportskih poslenika koji su ni iz čega stvorili prava carstva. A svaki sport je na svom početku bio beznačajna pojava.
Ovi sadašnji moraju nešto da rade, što se kaže, po definiciji. I pošto su nasledili, a nisu stvorili, onda lutaju, pa izmišljaju: „zlatni gol”, pa ga pretvore u „srebrni gol”, a onda to sasvim ukinu. Ili, da po zapisniku utakmica ne traje 90 minuta, nego 90 +, itd.
Budući da su i sami predstavnici bogatih nije im smetalo što su neki mogli da se pojačavaju ne pitajući za cenu, a pogotovo što su za male pare mogli da kupuju najbolje iz siromašnijeg sveta. Po izbijanju svetske ekonomske krize su se „probudili”, pa pozivaju da se manje troši. Posledica opšte komercijalizacije jeste i pojava da su sportisti praktično u vlasništvu menadžera, koji, kao i svi preprodavci, moraju da se „ugrade” u cenu.
I tako bi moglo da se navodi u nedogled. Ali, prigovori vođama međunarodnog sporta, pa i optužbe na njihov račun, mogu da se uzmu za ozbiljno samo ako su bez neposrednog ličnog interesa, a čim je to pobuna oštećenog, onda je čitava stvar na klimavim nogama.
Ko gubi ima pravo i da se ljuti. Ali – na koga? Najbolje je da se pođe od sebe, svog tima, svojih igrača...
Ivan Cvetković
objavljeno: 22.09.2010.
