Izvor: Politika, 10.Nov.2012, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kao mala od lutaka sam pravile „lopte”
Prva „košarkašica” Srbije priča o karijeri, merenju prošlosti sećanjima, naknadnoj pameti, snovima, davanju drugima, ljubavi, želji da živi jedan dan kao vuk, a ne ceo život kao ovca...
Ana Joković (33) najuspešniji je član sportskog tima Dragana Đilasa. Gradonačelnik Beograda je i predsednik Košarkaškog saveza Srbije u koji je uveo četvoro svojih potpredsednika: Dejana Bodirogu (muška košarka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ), Dejana Tomaševića (takmičenja), Vuka Mitrovića (finansije i marketing) i Anu Joković (ženska košarka). Obe selekcije su se kvalifikovale za prvenstva Evrope koja će se igrati sledeće godine. Muškarci su to učinili uz božju pomoć, a žene boreći se kao lavice.
Ana Joković nije obična devojka. Izdvaja se od vršnjakinja i po stasu i po umeću. Visinom od 186 centimetara, lepim izgledom i skladno izvajanim telom privlači pažnju na svakom koraku. Košarku je, od šeste godine, učila u Voždovcu. U Crvenu zvezdu, u 10. godini, nije otišla sama. „Povela” je i trenera Zorana Tiroma. Za prvi tim Zvezde igrala je kad je imala samo 13 godina i nekoliko meseci. Davala je i po 50 koševa na utakmici. Bila je košgeter Evrolige 2001...
Da li se sećate života pre košarke?
Vrlo teško. Roditelji mi kažu da sam se od rođenja igrala loptom, kao i da sam od lutaka pravile „lopte”. Lomila sam lutkama glave, ruke, noge i te delove ubacivala u otvor između jedne stare mašine za šivenje i zida. Tako da je košarka meni sudbinski odredila životni put.
Kad ste dobili prvi novac za igru?
Bilo je to kad sam iz Crvene zvezde, u 21. godini, prešla u Budućnost. U Beogradu sam, kao i svi, igrala za slavu, a u Podgorici za novac. U Crnoj Gori sam ostala dve i po godine. Radovala sam se tada svim događajima. To su, po svemu što sam doživela, bile moje najlepše godine u igračkoj karijeri.
Šta je bilo presudno za uspeh?
Organizacija posla. Sve nam je tada bilo postavljeno na vrhunski nivo, pa smo sjajno funkcionisale i na terenu i u privatnom životu. Dokazale smo to i u Evroligi u kojoj smo igrale zapaženu ulogu u najvećoj konkurenciji.
Po čemu pamtite ostatak karijere?
Kad sam se 2003. vratila u Crvenu zvezdu osvojile smo šampionat i Kup Srbije, a posle toga sam otišla u Mađarsku, pa u Izrael, a onda u Poljsku, gde sam teško povredila koleno i 2007. završila sportsku karijeru. Imala sam tada 28 godina i lepe uspomene sa tri evropska i jednog svetskog prvenstva s državnim timom.
I kad sve saberete?
U košarci sam uživala u svakom treningu, utakmici, postignutim koševima, druženjima... Košarka mi je otvorila vrata sveta. Upoznala sam niz zemalja, gradova i, što je za mene najvažnije, stekla mnoga prijateljstva. Igrajući košarku lepo sam i zaradila, pa sad imam sve što mi je potrebno za miran život bez materijalnih briga.
Kad vam je bilo najteže?
Krajem devedesetih, kad sam teško povredila koleno. Operacija je uspela. Doktor Ganić je to učinio na najbolji način, a terapeut Bulut mi je pomogao da zaboravim na tu povredu.
Šta ste vi sve u savezu?
Kao potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije automatski sam potpredsednik i svih ženskih klubova u Srbiji. To je učinjeno da bi, uvidom u sve tokove rada, savez vratio u život žensku košarku. Problem je, naravno, u novcu. Ipak, ženska košarka je sad u uzletu. Još nešto je vrlo važno: ženska košarka u savezu Srbije, zahvaljujući predsedniku Đilasu, ima isti status kao i muška.
Čime vas je osvojio Đilas…
Pozivom na ovaj položaj. Do maja prošle godine bila sam sportski direktor Voždovca, mog matičnog kluba. Tim predanim radom sam „naterala” Đilasa da me pozove u savez zbog posla koji, pre njegovog imenovanja za predsednika, niko nije obavljao. Ipak, nisam se uplašila. Uostalom, on je poseban čovek kome bih uvek kazala: „Da, prihvatam ponudu”.
…a čime selektor Marina Maljković?
Mentalnom snagom i rezultatima. U poslednjih pet godina, kao trener ženskih ekipa Hemofarma i Partizana, ona je najuspešniji trener Srbije u ovom veku, računajući i muškarce u svim sportovima!
Šta vas hrabri?
Savršena saradnja sa svima u savezu, a pre svega s Đilasom i Marinom Maljković. Čast mi je što sam član tog jedinstvenog tima kome se dajem bez ostatka. Ili što Marina kaže: „Tek kad sami sebe damo možemo biti celi”.
Čemu vas je naučio sport?
Pre svega da nema ništa bez velike borbe i sposobnosti da u svemu brinem o sebi. Sve u životu stekla sam sama. Na tom putu sam imala veliku emotivnu i verbalnu podršku roditelja i sestre.
Kako prihvatate život?
Za mene postoji samo sadašnjost. Svaki dan mi je novi izazov. Prošlost doživljavam sa mnogo emocija. To proteklo vreme ne računam u godinama već u sećanjima. Bogatija sam što ih više imam. O budućnosti malo mislim. O njoj samo mogu da maštam.
Da li za nečim žalite?
Ne priznajem naknadnu pamet. Ni svoju ni tuđu. Ko to čini gubi vreme.
A šta ne podnosite?
Laž, cinizam, oholost, priču iza leđa i, što je posebno važno, polovičnost. Bolje mi je da jedan dan živim kao vuk, nego ceo život kao ovca.
O čemu sanjate?
Moji snovi su, pre svega, sportski. Verujem da ćemo 2016. biti učesnici Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru.
Koliko se dajete drugima?
Mnogo. Druželjubiva sam osoba. Vrlo sam emotivna. Rak sam u horoskopu. U sve odnose ulazim otvorenog srca, potpuno iskreno, pa očekujem da mi se to na isti način uzvrati. Međutim, doživela sam niz razočarenja. Posebno u druženjima. Zato ljubav bez ostatka imam samo s mojim sestrićima Stefanom i Dejanom.
-----------------------------------------------------------
Muškarci se plaše uspešnih žena
S kim delite ljubav?
Trenutno ni sa kim. Nemam svog čoveka. Muškarci se plaše uspešnih žena. Međutim, meni se baš dopada da moj čovek bude uspešan. Ali, to, nažalost, često nije i muški stav. A ljubav je veoma značajan odnos koji se gradi na iskrenosti, vernosti, odgovornosti, pameti, lepoti, erotici… Ljubav je veliki pokretač za sve odnose. Ona je najveća energija koju čovek može da emituje.
Slavko Trošelj
objavljeno: 11.11.2012
