Izvor: Politika, 25.Jun.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Igrač koji je voleo Medžika
Košarkaš čiji će nam potezi sve više nedostajati, u nedelju završava karijeru u „Pioniru”. – „I sad pamtim prve patike i prvu stipendiju”
Kad neko više voli Medžika Džonsona od Majkla Džordana može da znači samo dve stvari: ili navija za „Lejkerse” ili u košarci daje prednost umetnosti u odnosu na mehaniku. Svakako, Džordan je najbolji košarkaš sveta svih vremena, zna to i Dušan Kecman s kojim smo se, u razgovoru pred njegov oproštajni meč >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u „Pioniru” (nedelja, 17 č), podsetili nekih važnih trenutaka u njegovoj karijeri.
„Kad sam počinjao da treniram košarku vladalo je veliko rivalstvo između Medžika i Džordana. Obojica su tada imali svoj video-klip, a meni se više dopao Medžik, zbog smisla za igru, gracioznosti, asistencija koje protivnici nisu uspevali da prate. Talenat sam počeo da razvijam na betonu, igrajući basket u kraju na Novom Beogradu. To je velika škola košarke, tu se uče razne fore, tu pokušavaš što pre da daš koš, pa tako i da uvedeš loptu u igru dok protivnik spava”, kaže Dušan Kecman (6. novembar 1977, 197 cm, bek), igrač za gledanje, čiji će nam potezi sve više nedostajati u eri gladijatorske košarke.
Njegovo gostovanje u „Politici” iskoristili smo da zajedno prođemo kroz sve ono što je doprinelo da njegova karijera bude uspešna.
Prvi trening?
Imao sam 12 godina. Drug iz razreda me je odveo na moj prvi trening, u IMT-u. Do tada sam igrao sa drugarima iz kraja na terenu iza škole „Ivan Gundulić” kod „Fontane”.
Prvi klub?
Od svoje 18. godine, od 1995. do 2001, igrao sam za Beopetrol. Posle sam otišao na jednu sezonu u FMP, pa odatle prvi put u Partizan.
Uloga roditelja?
Nikad se nisu mešali u košarku, a još manje me gurali u tom smeru. Govorili su stalno da škola mora da bude na prvom mestu. Mama je isticala da je srednja škola minimum i ja sam to ispunio. Hteo sam i više, upisao sam Ekonomski fakultet, ali je to ipak bilo nespojivo sa profesionalnom košarkom.
Prvi ugovor?
Prvi ugovor je bio sa Beopetrolom. Trener Sole Milovanović me je uveo u prvi tim, mnogo mi je pomagao, ukazivao na čemu treba da radim i na tome sam mu veoma zahvalan. Ko zna gde bi bio da me nije gurnuo u vatru sa 18 godina…
Prvi novac od košarke?
Sa ulaskom u prvi tim Beopetrola. Dobiješ nove patike, prvu stipendiju. Pamtim je vrlo dobro, taj osećaj se ne zaboravlja. Bilo je proleće 1995. kad mi je trener Milovanović kazao da ne idem više na juniorske treninge, već samo sa prvim timom. Posle tri-četiri meseca stigla je prva stipendija, oko 200-300 nemačkih maraka. Bile su to pare…
Pozicija u timu?
U mlađim kategorijama sam igrao uglavnom pleja. Posle sam polako prelazio na beka. Uvek sam se najbolje osećao kad sam imao loptu kod sebe.
Partizan?
Tu sam osetio šta znači veliki klub, sa mnogo vatrenih navijača. Šta je imperativ pobede, rad kod Duleta Vujoševića koji svaku sitnicu ispravlja. Trebalo mi je nekoliko meseci da uđem u taj sistem. Saigrači su mi dosta pomagali, brzo sam bio spreman da zajedno s njima ispunim velika očekivanja. Onda je stigao prvi „večiti” derbi i sve ostalo što nosi dres Partizana.
Panatinaikos?
Možda najlepša godina u karijeri, 2009. Osvojili smo triplu krunu, prvi put sam bio prvak Evrope, na fajnal-foru u Berlinu. Velika je privilegija biti u timu sa Dijamantidisom, Spanulisom, Batistom, Focisom, Jasikevičijusom i ostalima, a pritom kod trenera Željka Obradovića. Uvek mi je lepo kad se vratim u Atinu.
Najveći uspeh?
Bilo je mnogo trofeja, ali ja nešto drugo stavljam na prvo mesto… Kroz košarku sam mnogo toga video, mnogo ljudi upoznao, stekao prijatelje koji su najveće bogatstvo. Drago mi je da sa mnogim saigračima održavam kontakte i što će većina njih biti na mom oproštajnom meču.
Najveći žal?
Prvo to što kao najbolji mladi igrač zemlje sticajem okolnosti nisam bio član mlade selekcije koja se okitila evropskim zlatom. Krivo mi je i što nisam imao zvaničan nastup za seniorsku reprezentaciju. Donekle su i povrede uticale da dva-tri puta budem prekobrojan, ali ruku na srce konkurencija je bila neverovatna. Uspeh je biti i na širem spisku uz imena Bodiroge, Jarića, Gurovića, Stojakovića, Rakočevića…
Francuska?
Prošle godine mi je bilo lepo u Roanu, porodica je uživala, vodili smo miran život. Bio je to uvod u penziju. Onda sam odlučio da produžim još sezonu u Trećoj ligi u Monaku, ali pošto se kockice nisu složile rekao sam sebi: Kraj!
Porodica?
Najveće bogatstvo: supruga Andrea i dva sina – trogodišnji Andrej i Vuk koji ima devet i po 9,5 meseci.
Oproštajni meč?
Ostala su još tri dana... Tri meseca radimo na tome. U startu smo hteli da to bude humanitarni meč, a kad su se desile poplave, onda sam odlučio da sav prihod ide u jedno obdanište u Svilajncu. Svi koji dođu u Pionir lepo će se provesti. Doći će mnogi bivši i sadašnji asovi u raznim sportovima, želim da to bude i njihov dan jer mnogi od njih sticajem okolnosti nisu imali svoje oproštajne mečeve a zaslužili su ih više od mene. Voleo bih da publika bude jedan tim i da svi zajedno pokažemo pravo lice naše košarke.
Život posle košarke?
Zanima me da budem trener, mada znam da to nije lak poziv. Što si iskusniji igrač sve jasnije vidiš koliko je teško uskladiti 12 karaktera, kad da budeš blag, kad strog, kad psiholog, kad pedagog. Spreman sam da učim i imam elan za to.
Na kraju, pre no što se spusti zavesa na karijeru ukrašenu sa 18 trofeja (sedam titula prvaka Srbije, po četiri domaća kupa i pehara ABA lige, prvenstvo i kup Grčke i Evroliga) treba reći još nešto! Pamtiti Dušana Kecmana po košu koji je dao Ciboni s kraja na kraj terena u Zagrebu, kojim je doneo Partizanu titulu Jadranske lige 2010, bilo bi sasvim pogrešno. Mnogo važnije od jednog takvog pogotka – koji je, složiće se i on, bio i plod slučajnosti – jeste sve ono drugo što kod njega nije bilo slučajno. A to su, pored gracioznih prodora i dodavanja, svakako sportski duh i držanje koje je bilo dostojanstveno i u porazima.
----------------------------------------------
TV prenos iz „Pionira”
Oproštajni meč Dušana Kecmana prenosiće televizija B92 (nedelja, 17 č). Meč organizuje DNA komjunikejšn u sklopu akcije „Srce na teren”.
----------------------------------------------
Od Beopetrola do Monaka
Dušan Kecman je igrao u deset klubova. To su: Beopetrol (1996-2001), FMP (2001/2), Partizan (2002-4, 2006-8, 2009-12), Makedonikos (2004), Efes Pilsen (2004/5), Ostende (2005), Kijev (2005/6), Panatinaikos (2008/9), Roan (2012/13) i Monako (2013).
Aleksandar Miletić
objavljeno: 26.06.2014.
