Izvor: MozzartSport.com, 31.Avg.2014, 13:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Granada - mesto gde san postaje java! (FOTO)
(OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA MOZZART SPORTA IZ ŠPANIJE)
Ne sećam se tačno datuma, jer sam bio previše mali da bih tako nešto zapamtio, ali dan kada sam prvi put u ruke uzeo basketaru, koju mi je iz Italije doneo ujak, ceo moj svet se promenio. Jer, rodila se jedna velika ljubav! Na prvi dodir, ako mogu tako da se izrazim... Ona za koju znaš da će trajati celog života, do poslednjeg otkucaja srca.
Vođen tom nevidljivom silom, koja te, poput najbolje droge, prosto vuče >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << i tera da svakodnevno sate provodiš na košarkaškom terenu i sa velikim zadovoljstvom osluškuješ zvuk proslaka lopte kroz obruč i mrežicu, shvatio sam da nema nazad. Ušlo u krv i to ti je...
Košarka je oduvek bila deo mog života, skoro 12 godina sam svakodnevno trenirao, bio i najgori i najbolji, gubio sam utakmice i slavio velike pobede. Nikada nisam bio vrhunski igrač, jer verovatno sada ne bih kucao ovaj tekst da je bilo drugačije. Ali, kao i svaki klinac koji voli ovu magičnu igru pod obručima imao sam samo dve želje - da zaigram u NBA ligi i da predstavljam svoju zemlju na Svetskom prvenstvu.
Jasno, NBA kalibar nikada nisam bio, a ni svoju zemlju neću nikada predstavljati kao reprezentativac na nekom velikom takmičenju. Ali, zahvaljujući ogromnom trudu koji sam uložio, satima provedenih kraj košarkaškog terena i bezbroj napisanih tekstova, izveštaja i izjava, uspeo sam da ostvarim jedan veliki životni san. Naravno, ne smem da zaboravim ni kolege iz redakcije, urednika, menadžera za odnose s medijima, od kojih je svako ponaosob uložio mnogo truda kako bi meni obezbedio put u Španiju.
Za mene 30. avgust 2014. ima i zauvek će imati posebno mesto u srcu. Jer, kada je moje stopalo kročilo na teritoriju prelepe španske Granade, konačno sam u glavi složio pravu sliku - čoveče, pa ti ćeš biti novinar na Mundobasketu!!!
Na aerodromu nikog osim putnika iz aviona u kojem smo, između ostalih, bili kolege i ja, ali dobro. Ispred aerodroma nas čeka jedan simpatičan čikica koji ne zna ni reč engleskog, ali na vešto mami da njegovim autobusom odemo do željene destinacije. Na putu do hotela, razgledajući gotovo pod konac uređene ulice, shvatim da je subota, pola 10 ujutru, a da bukvalno nijedna prodavnica nije otvorena. Čak ni na ulicama nema mnogo ljudi. Ona mi sine - Evropa ti je to, bato...
Dolazim u hotel, čekiram se, mislim kako taman imam vremena da odmorim nekoliko sati pre odlaska na jedno jako bitno mesto, ali... Soba nije bila spremna. No, nema veze, sa Gutom, kolegom iz Telegrafa malo sam proćaskao i usput listao dnevnu štampu. AS, Marka, El Pais, Sport, Mundo Deportivo... Niko ni da pomene Srbiju. Onako u šali pomislim - još uvek nisu zaboravili Teovu trojku, za poneti...
Kako mi je vreme proletelo brzinom svetlosti, odlučio sam da sa kolegama krenem put dvorane Munisipal, gde će prvu utakmicu odigrati Srbija i Egipat! Grad sam stigao da pogledam samo na brzinu, a ono što sam imao priliku da vidim jako mi se svidelo.
Ipak, dok lagano šetam kroz glavu prolazi kako ću uskoro biti na konačno odredištu, a srce već tuče kao ludo. A, kada smo stigli do hale, osmeh mi je bio od uha do uha. Istina, organizatori kao da su namerno želeli da mi pokvare prvi utisak nekim potpuno nebuloznim sitnicama, poput da akreditaciju moraš da pokupiš na skroz drugom mestu kako bi na drugom kraju kompleksa ušao na tribine, ali dobro... Nisam se obazirao na to.
Posle silnih peripetija na užarenih 34, 35, 36 ili koliko god da je bilo stepeni, konačno smo se dokopali hladovine. Ušli smo u Munisipal i u mojoj glavi žurka je počela. San je postao stvarnost, a cilj je ostvaren. Osmatrajući tribine primetim srpske navijače, koje smo već prethodno sreli i u okolini hale. A onda ugledam i dobro poznata lica iz drugih redakcija. Srpska novinarska kolonija je ogromna, možda i najveća u Granadi, posle domaće, naravno... Svi smo bili grupisani u jednom delu i dok lagano čavrljali o utakmici, putu i svemu što je aktuelno, na teren su polako istrčali i naši momci. Prvi među njima Nikola Kalinić, koji je kasnije utakmicu s Egiptom odigrao jako dobro. Za njim su stigli i Simonović, Marković, Teo...
Nedugo zatim, u kompletnoj jurnjavi po tribinama za nekim interesantnim materijalom, došao je i momenat intoniranja himne. Iako sam "Bože pravde" do sada uživo čuo toliko puta, svaki put je doživljavam isto. Kao da je prvi. Samo što je ovaj stvarno bio poseban. Čuješ dobro poznatu melodiju na mestu gde se ceo svet skupio kako bi pratio najbolje košarkaše u pohodu na tron! Ceo sam se naježio, a taj osećaj držao me je i danas, kada čitaocima MOZZART Sporta donosim svoje prve utiske iz Španije.
Same utiske s meča imali ste priliku da ispratite u mom blogu, koji će ići tokom svake utakmice koju Srbija bude odigrala na šampionatu. O svemu ostalom... Šta reći... Videti sve te svetske zvezde kako stoje na svega nekoliko metara od tebe, pritom znaš da su svi oni, kao i ti s njima, tu samo zbog jedne stvari - da svetu pokažu kako se igra najbolja košarka na planeti... Je magičan, neverovatan... Mogao bih još mnogo toga da napišem, ali dužnost zove. Kolege iz Informera, B92 i Telegrafa čekaju da odemo do grada i malo istražimo okolinu.
Do sledećeg javljanja, uživajte uz SPECIJAL koji vam je MOZZART Sport pripremio za Mundobasket. Pozdrav!
(FOTO: MOZZART Sport)
Nastavak na MozzartSport.com...
