Izvor: MozzartSport.com, 02.Jul.2016, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dekan evropske košarke (VIDEO)
Jednostavno - Dušan Ivković! Ili - anegdote koje niste znali...
Džin sa Crvenog krsta rešio je da kaže „dosta je bilo“. Petak, 1. jul 2016. biće upisan u almanah srpske košarke kao jedan od najznačajnijih datuma, jer je to dan kad je legendarni Dušan Duda Ivković saopštio da završava trenersku karijeru.
Vest su preneli svi relevantni košarkaški mediji u Evropi, ali i Americi, što je samo jedan od mnogobrojnih dokaza o kakvom se treneru radi i >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << šta on predstavlja u igri pod obručima. Uostalom, novinari preko Atlantika poznati su po tome da vole da daju nadimke poznatim ličnostima, pa su tako Ivkovića proglasili dekanom evropske košarke. I zaista, u ovom slučaju, nisu pogrešili.
O Dušanu Ivkoviću govore silni trofeji koje je osvojio, a to može da pronađe na internetu svako ko iole ume da koristi računar. A kada se okrene iza sebe, u 72. godini, može da vidi da ih je u riznici više od 25. Više nego dovoljno za čoveka koji je jednom priznao da nije imao velike ambicije u tom poslu.
“Pošteno govoreći, nikakve trenerske ambicie nisam imao što se tiče trenerskog posla. U vreme kada je moj brat Piva trenirao Radnički, oni su osvojili šampionsku titulu one Jugoslavije, a svi igrači su, što sa ponosom ističe, bili dečaci ponikli na Crvenom krstu“, rekao je Ivković.
Često je više puta isticao da je najzaslužniji za njegov košarkaški uspeh, rođeni brat Slobodan Piva Ivković, a uvek se vraćao svom Radničkom, klubu čiji je jedan od stubova. Odmah tu, pored Pive, u Dudinom životu važan je bio još jedan legendarni trener Ranko Žeravica. A Ivković je rastao na čuvenom beogradskom Crvenom krstu, kraju koji je dao toliko poznatih imena, od kojih mnogi, nažalost, nisu više među živima. Ipak, upravo mu je životna škola u ovom delu Beograda u kojem je tada vladao znatno drugačiji i plemenitiji duh nego u današnjim vremenima, pomogla da se izdigne do zvezdanih košarkaških svodova.
Košarkaški vanzemaljac: Šta o Dudi kažu Paspalj, Dule i Praja
Ono što je najvažnije, nije Dušan Ivković veliki zbog broja trofeja koje je osvojio, već zbog velikih igrača i trenera koje je napravio, kao i zbog pravog odnosa koji je uvek uspevao da izgradi sa svojim košarkašima. Nije tajna da je legendarni Duda znao u svakoj ekipi koju je vodio umeo da pusti glavne ili najstarije igrače da dišu i to se često ispostavljalo kao najvažnija stavka na putu do trofeja.
“Treba da znaš od koga treba da tražiš najviše. Imao sam u timu jednog koji je hteo da bije konobara što mu ne da koka-kolu. Inače ne dozvoljavam da se pije koka-kola. A on kaže - pa ja sam navikao, moram da podrignem pred utakmicu, da popijem koka-kolu. OK, unećemo ti koka-kolu u svlačionicu, ali nemoj da odigraš slabo posle podrigivanja, videćeš šta ti sledi“, naveo je Ivković u jednom intervjuu iz 2008. godine.
Znao je i da dozvoli pojedinim igračima da spavaju izvan hotela u kojem se nalazi ekipa.
“Nikad igraču nisam rekao - ti si najviše plaćen pa treba i najviše da radiš. To nema veze. Ali zato kažem, ti možeš najviše da daš, ti možeš da odigraš najbolju odbranu. U principu, kod svih trenera ili 90 odsto njih, važi - vrhunskog napadača treba da oslobodimo nekih velikih zadataka u odbrani. A u savremenoj košarci to ne postoji. I onda Grci, gde sam možda radio više liga u kontinuitetu nego kod nas, kažu - ne zna sa vedetama“.
Ali, umeo je kod igrača da stvori takav autoritet da su ga se i plašili. Uostalom, zar bi legendarni Toni Kukoč bez razloga gasio cigaretu u banana split pred njim? To je bila neka vrsta strahopoštovanja. A šta tek reći o slučaju Sergeja Panova koji je 2002. godine, po dolasku Ivkovića u CSKA dobio jedan vaspitni šamar? Ali, i Kukoč i Panov i mnogi drugi su zadobili njegovo poverenje i kasnije umeli na pravi način da odgovore na terenu.
Nije se Ivković, a toga je krasilo tokom cele karijere, libio da preuzme ekipu koju niko drugi nije hteo. Tako je bilo 1984. godine kada je preuzeo Šibenku pošto je Dražen Petrović napustio Dalmaciju. Bila je to po njegovom priznanju najslabija ekipa sa kojom je radio. Ili kada je 1987. godine preuzeo Vojvodinu i od poluamaterskog kluba napravio učesnika međunarodnog Kupa Radivoja Koraća.
A možda je ipak bilo najteže 2008. godine kada je preuzeo reprezentaciju Srbije posle debakla „moskitosa“ na prvenstvu Evrope leto ranije. Mada ni 1995. godine kada je zajedno sa pomoćnikom i kumom Željkom Obradovićem odveo Jugoslaviju do zlata na EP nije bilo lako, ali više zbog vansportskih okolnosti nego zbog dešavanja na terenu.
Naravno, i pre i posle pomenutih angažmana stali su svi oni uspesi poput dvostrukog osvajanja Evrolige sa Olimpijakosom čiji ga navijači gledaju kao božanstvo jer je baš on doneo prvi evropski košarkaški trofej u Pirej. A uvek gde god da je išao, osim u Moskvu zbog klime, sa sobom je nosio i svoje golubove.
“Postojao je jedan tipski ugovor sa klubovima koji su bili dužni da mi to obezbede“, istakao je jednom trofejni stručnjak.
Iako je već u Partizanu na startu trenerske karijere osetio barut i pritisak rada u velikom klubu, Ivković je više puta isticao da je najviše voleo da radi u manjim sredinama. Jedna od njih bio je i maleni Panionios, od kojeg je napravio atinski Radnički sa Crvenog krsta pa je sredinom 90-tih godina taj tim bio hit u Evropi, a njegov dres u pomenutom periodu nosio je pored ostalih i Žarko Paspalj.
“I napravimo najveći uspeh, eliminišemo PAOK, moj prethodni klub i ulazimo u Evroligu. Dođu kod mene klinci sa upaljenim bakljama, njih desetorica, kažu, hvala kouč, da li ste nam šansu da i mi budemo mangaši. I to je meni najvažnije, da sam veliki broj ljudi usrećio“.
Nisu ni Ameri ostali imuni na Ivkovićeve uspehe. Dobro su mu zapamtili Svetski šampionat u Argentini 1990. godine kada je ondašnja Jugoslavija u polufinala preslišala selekciju Jenkija sastavljenu od najboljih koledž igrača. Na klupi je bio Majk Kžiževski, a na terenu, pored ostalih, Keni Anderson, Alonzo Morning i Kristijan Lejtner.
Imao je nekoliko puta ponude iz NBA lige, najbliži je odlasku bio 2002. godine kada ga je zvao Denver, ali je ipak otišao u Rusiju. I nikada se nije pokajao zbog tog poteza.
Tačku na trenersku karijeru stavio je u 72. godini, a iako su ga mnogi kritikovali da je krut, menjao se kako se menjala i košarka.
“Ne mogu da treniram tim na isti način decenijama, pogledajte kako moj tim igra danas i kako je moj tim igrao '95. godine. To su ogromne razlike i u fazama igre i u svemu ostalom“, objasnio je pre nekoliko godina.
Znao je, doduše, Ivković i da podvikne, čak i da udari ćušku igračima kada bi ga iznervirali ili kada bi napravili haos na terenu uprkos onome što im je savetovao. I takvog igrači su ga cenili, voleli i poštovali. Znali su da će od njih da napravi šampione, kao što je to radio u Partizanu, Olimpijakosu i reprezentaciji Jugoslavije.
Nema sumnje, Dušanu Ivkoviću, inače potomku još jednog genija, Nikole Tesle, ovdašnja i ne samo ovdašnja, već i grčka košarka duguju veliku zahvalnost kao što je on duguje svom Crvenom krstu i Radničkom.
(FOTO: MN Press, Star sport, Action images)
Pogledaj vesti o: Košarka
Nastavak na MozzartSport.com...
