Izvor: MozzartSport.com, 10.Jun.2017, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bio jednom jedan klub...
Poraz od B tima Crvene zvezde svakako predstavlja samo posledicu, kulminaciju rada u prethodnih nekoliko godina i srozavanja Partizanovog ugleda, a sve to plod je raznoraznih kompromisa, pristajanja na prosečnost, pa i loših odluka onih koji vode klub...
Kada čovek izgubi identitet, gubi i sve ostale svoje karakteristike. Postaje samo broj, utapa se u sivilo i u prosek. Upravo to se desilo košarkaškom klubu >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << Partizan. I ne, nije glavni razlog ovog teksta poraz od FMP Železnika u polufinalu domaće lige, mada je to svakako najgori rezultat crno-belih od 1998. godine na ovamo u tom takmičenju. Taj poraz od, zašto i to ne reći, od B tima Crvene zvezde, svakako predstavlja samo posledicu i kulminaciju rada u prethodnih nekoliko godina i srozavanja Partizanovog ugleda, kao i raznoraznih kompromisa, pristajanja na prosečnost, pa i loših odluka onih koji vode klub.
Aktuelna uprava predvođena Nikolom Pekovićem, mada je i on najavio odlazak, došla je u leto 2015. godine umesto tandema Danilović - Vujošević, sa ciljem da finansijski ozdravi klub i, kako je najavljeno, pokuša da ga za dve do tri godine vrati na pravi, evroligaški put. Kada se podvuče crta sa poslednjim zviždukom Ilije Beloševića u više nego polupraznoj dvorani u Železniku, te priče deluju kao bajke ili najblaže rečeno nemoguća misija. I nije uopšte sporno da je ova uprava zatekla dug od nekoliko miliona evra, ali za skoro dve godine, navijači su dobili samo uveravanja da je on postepeno smanjen, bez tačnih brojki, a pritom u klub nije ušao nijedan veliki sponzor, osim dve državne kompanije. A i sa njima je bilo "povuci-potegni" iz mnogo razloga i klub je zbog toga u svakoj prilici iskazivao zahvalnost nadležnima.
Navijači Partizana svakako su mnogo više očekivali od Pekovića, koji je jeste uložio i deo svog novca u nekoliko navrata kako bi pomogao funkcionisanju kluba, ali bilo bi neozbiljno poverovati u objašnjenje da ostali članovi njegovog tima, odnosno upravnog odbora nisu uspeli finansijski da doprinesu adekvatno ili da pronađu kompanije koje bi pomogle klubu, uz apsolutno priznavanje činjenice da su postojale i objektivne poteškoće. Ipak, ono što ove sezone najviše bode oči je podatak da se Peković poslednji put na utakmici Partizana u hali Pionir pojavio u februaru protiv PAOK-a u FIBA Ligi šampiona. A i način na koji je Partizan odlučio ili bio nateran da učestvuje u tom takmičenju prošlog leta posle prvobitne namere da igra Evrokup, još jedan je pokazatelj koliko je klub oslabio prethodnih godina na svim poljima.
Dalje, sve se to, očekivano, odrazilo na budžet, koji je ove sezone iznosio 700.000 evra za plate igrača, pa sledstveno tome i rezultate, u hodu pravljenog tima. A posebno zanimljivo je da je uprkos jasnoj nameri da se štedi na timu, pred kraj sezone dug prema igračima iznosio četiri ili pet plata, a prema zaposlenima u klubu još više.
Džikić: Ne planiram da podnesem ostavku!
I ako je u prvoj sezoni Aleksandar Džikić morao da vadi kestenje iz vatre nakon odlaska Petra Božića, uradio je to više nego uspešno, onda je u drugoj moralo da bude napretka. A iako je Partizan uspeo da se vrati u plej-of Jadranske lige, sve ostalo je manje-više bila stagnacija. Samo na momente je ove sezone ekipa ličila na onaj Partizan koji se bori do poslednjeg atoma snage bez obzira na rezultat. I to je po pravilu ličila uglavnom kada je na parketu bio Novica Veličković, čini se jedina prava "kopča" sa onim šampionskim Partizanom. Ali ne šampionskim samo u smislu rezultata, već i zbog mentaliteta i načina borbe, neodustajanja i nepristajanja na poraz.
Očekivali su navijači više i od selektiranja stranih igrača, a kada se pogleda ova sezona, ispada da su tu napravljena dva velka promašaja. Samo je Vil Hečer bio pun pogodak. Frenk Robinson kojeg su svi "čekali" da proradi maltene osam meseci, kao i nekada veliko ime, Džamont Gordon koji je stigao u januaru. Ispostaviće se da su obojica, kako se to kolokvijalno kaže, bivši igrači. I na njih su potrošena pristojna sredstva. A pritom, ono što je možda najveći problem, kada je u pitanju selekcija tima, nije "izbačen" nijedan mladi igrač, što je godinama bila glavna odlika i upravo deo Partizanovog identita. U stvari, poslednji koji je izašao sa te evropski poznate proizvodne trake je Vanja Marinković, ali njemu je Duško Vujošević dao šansu da igra još pre četiri godine.
Varirala je forma Partizana, imali su crno-belima problema i sa trovanjem salmonelom pred finalni turnir Kupa Radivoja Koraća u Nišu, ali se čini da su najbolju košarku igrali sredinom sezone, a kako se bližio kraj, a pogotovo u Superligi, delovali su malokrvno i istrošeno, kao da jedva čekaju da se sve završi. Nekada je Partizan tempirao formu za kraj sezone na Jadranu i Srbiji i to su svi znali i plašili se. Polako, ali sigurno, to je postalo prošlost. I bez obzira što deluje da Partizan nije samo svojom krivicom došao tu situaciju, u kojoj, uzgred budi rečeno nema ni uticaj ni autoritet na terenu ni van njega, ali je doprineo i činjenjem i nečinjenjem, vreme je ne samo za promene, već za dobrano restartovanje sistema, angažovanje novih ljudi na maltene svim nivoima i povratak osnovnim postulatima koji su ovaj klub doveli na sam vrh. Pa čak i po cenu rezultata.
A ako se to ne desi, postoji ozbiljna opasnost da uskoro sve diskusije o Partizanu počinju kao priče iz davni, sentencom sa početka teksta - bio jednom jedan klub.
(foto: MN Press)
Nastavak na MozzartSport.com...
