Izvor: Politika, 11.Jun.2011, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šarm Hamameta
Medina i čaj uz Kapiju mora otkrivaju zašto su Hamamet prvo otkrili bogati i slavni
Od našeg specijalnog izveštača
Hamamet, Tunis – Umetnici i ekstravagantni milioneri dolazili su nekad u ovaj grad na obali Sredozemlja da bi otkrili sebe i našli utočište od belosvetskih metropola.
„Boja i ja smo jedno: ja sam slikar”, ostalo je 1914. zapisano u hamametskom dnevniku švajcarskog ekspresioniste Pola >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Klea koji je boravio u Hamametu dok je on još bio malo ribarsko selo čiji su stanovnici dodatno zarađivali prodajući limun Sicilijancima koji su ga izvozili za Ameriku. Andre Žid provodio je dana u peščana žala i po orijentalnim kafeima pišući i zavodeći lokalne mladiće.
Rumunski milioner Džordž Sebastijan kupio je 1920-ih devet ari zemlje uz more, u blizini srednjovekovne hamametske Medine – starog grada opasanog zidinama. Tu je podigao svoj arapski „dar” – kuću – za koju je čuveni arhitekta Frenk Lojd Rajt rekao da je najlepši dom koji je ikada video.
Dar Sebastijan pamti elegantne prijeme koji su okupljali aristokratsku i biznis elitu svog vremena. Ispod blagih kupola vile, unutar Patia dekuver, oko mermernog bazena među kolonadama ili u tajnovitom hladu botaničkog vrta dokono se ćaskalo, plele se intrige, eksplozivno praskale prolazne avanture.
Vremenom je glamur Hamameta, grada jasmina, počeo da se širi podizanjem novih raskošnih vila bogatih i slavnih. Američki slikar Dejvid Dalavej sagradio je 1966. Dar Dalavej, italijanski arhitekta Toni Faćela Senso podigao je osam godina kasnije Dar Senso. Bivši italijanski premijer Betino Kraksi ovde je, bežeći pred istragama korupcije, završio život i sahranjen na hrišćanskom groblju.
Bele vile optočene bleštavo purpurnim bugenvilijama i danas su od očiju radoznalaca skrivene visokim zidovima iznad kojih se samo naziru jata satelitskih antena.
Svrgnuti tuniski predsednik Ben Ali voleo je da svojoj supruzi kupuje vile, sinu poklanja čitava brda a sestri hotel – terajući vlasnike da ih prodaju u bescenje. Sada se vraćaju onima kojima su pripadali.
Hamamet je u međuvremenu ponešto izgubio od ekskluzivnosti, ali je dobio na popularnosti. Elegantan, ali zakrčen. Zna da bude toliko zakrčen da u trenutku pomislite da je Tunis ovde nestao. U punoj sezoni češće se čuje nemački, engleski, finski ili srpski nego arapski.
Sever grada, uklešten u zidine Medine na poluostrvu Kap Bon, ostao je isti. Jug je potpuno nov. Duž pet kilometara uz obalu izgrađeno je najmanje 50 hotela visoke kategorije i visokih pretenzija kako bi konkurisali lepoti starog Hamameta: imitacije palata iz antičkih rimskih vremena, pseudo grčki hram. Mavarski tema park je simbol želje da se podseti na vremena arapskih kalifa i osmanskih sultana i paša koji su – po turskom kupatilu, hamamu – gradu dali ime.
Sunce, more i plaže su raj paket-turistima, ali šarm Medine je taj zbog koga su Hamamet prvo otkrili umetnici i bogataši.
Kao i u svim drugim arapskim gradovima Mediterana, Bab el Bahr, Kapija mora od peščanika, je prirodan ulaz u Kazbu, grad unutar zidina ispunjen belim kućama sa plavim, trbušastim prozorskim okvirima od kovanog gvožđa. Ornamentisana vrata razbijaju monotoniju uzanih prolaza. Sve je to u stvari jedan veliki suk, bazar suvenira od grnčarije do tekstila, od srebra do akvarela, ćilima, koža, beduinskog nakita. Saleću sa svih strana.
Spokoj nalazim u kafeu Turk, na najvišoj koti Kazbe. Potom u kafeu Sidi Bu Hadid, tik uz more, uz čaj od sveže nane. Na arapskom se to kaže: čaj, nana, taze. Jednostavno. Opuštajuće ritualno pušenje šiše – nargila – sa duvanom aromatizovanog ukusa na jabuku je fakultativno.
Pravi, istinski, decenijama i sezonama neizmenjen šarm Hamameta ipak je van oaza namenjenih turistima, van noćnih klubova poput „Oazisa” ili „Latina“: u neuglednim malim kafeima po kojima sede lokalni starci koji još pamte dolazak zvezda pariskog pozorišta Komedi Fransez ili slavne glumice Grejs Keli.
Ili u Dar Sebastijanu, koji je prvi tuniski predsednik Habib Burgiba otkupio od rumunskog vlasnika pretvarajući letnjikovac u Međunarodni kulturni centar Hamameta po kome sada slobodno možete da lutate.
Sen sam na terasu i ponovio čaj od svežeg lišća mente. Zagledan preko manikiranog zelenila u vode Sredozemlja, vraćao sam u mašti žamor Sebastijanovih gostiju i lamentirao što nisam milioner. Onda sam shvatio da je demokratizacija turizma jedna sasvim dobra stvar.
Boško Jakšić
objavljeno: 12.06.2011
