Izvor: Blic, 14.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvuci iz Lavre
Zvuci iz Lavre
Rođen: 20. aprila 1942. u Beogradu
Obrazovanje: Diplomirao na Likovnoj Akademiji 1967., bavi se ikonopisanjem
Kuriozitet: Predsednik Udruženja muzičkih umetnika iako nema ni dana muzičke škole
Sinovi: Rastko i Damnjan sviraju žičane instrumente u grupi 'Zapis'
Najdraža nagrada: Monahinje manastira Ćelije nagradile su ga 'za sve ono što je pojanjem učinio za srpski rod'.
Ikonopisac i pojac Pavle Aksentijević, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << trebalo je večeras da sa grupom 'Zapis' održi veliki, povratnički koncert (odložen iz poznatih razloga)u Centru 'Sava', posle desetak godina dobrovoljnog izgnanstva sa scene.
'Apsolutno nisam hteo da nastupam poslednjih desetak godina u jednom neodgovarajućem političkom ambijentu. Sale Kolarca, Atrijum Narodnog muzeja i druge koncertne sale u Beogradu bile su za mene zatvorene, jer sam ranih devedesetih bio među prvim potpisnicima umetničkog bojkota programa tzv. TV Bastilje. U tom periodu obraćao sam se pesmom isključivo narodu okupljenom na trgovima i ulicama Srbije'- kaže Pavle Aksentijević u razgovoru za 'Blic'. Osim odluke o nenastupanju, kao poslanik Skupštine Srbije započeli ste borbu protiv tzv. turbo folka, pa će ostati upamćeno kad ste u sali Skupštine priredili audio ilustraciju stanja na domaćoj novokomponovanoj sceni.
- Želeo sam da sprečim prodor iranske muzičke matrice. Za govornicom sam se pojavio sa magnetofon, pustio prvo jednu čisto iransku pesme, a onda jednu 'novokomponovanu', u istom tonalitetu, samo sa našim tekstom. Želeo sam da poručim poslanicima i javnosti da je egzotika azijatskog prizvuka preovladala našom muzikom i pored toga što postoji naša autohtona muzička tradicija. To me je vređalo, nisam mogao da prihvatim muziku koja skrnavi ono što se usmenim putem prenosilo sa 'kolena na koleno'. Kako kaže Momčilo Nastasijević, sa onog što je jednom osramoćeno, teško se skida ljaga. Ali, malo je šta postojalo u Srbiji tog vremena a da nije bilo oskrnavljeno.
Vidite li promene u odnosu na taj period?
- Mislim da je ta, nametnuta nam muzika, izgubila početnu agresivnost koja je bila kobna po našu duhovnu supstancu, menjajući joj mentalitet. Slušajući tu agresivnu muziku i narod je postao agresivniji, a razvoj tzv. turbofolka išao je paralelno sa svim porazima i padovima koje smo doživeli. Bila je to muzika komponovana upravo za narod obamrle svesti, za narod 'ometen u razvoju', priprema za poraze koji će uslediti. Tačno je kako danas traganje za najdubljim slojevima etničkog nasleđa privlači znatniji broj mladih nego pre, ali bi mladi trebalo da znaju - bavljenja srpskom duhovnom i narodnom muzikom nema bez intenzivnog i snažnog kontakta sa svakom otpevanom i odsviranom notom. Kako ste se polovinom prošlog veka, usred rigidnog socijalizma koji je zatirao prošlost, opredelili ka našoj muzičkoj tradiciji i hrišćanstvu kao rol-modelu vašeg života?
- Živeo sam u porodičnom okruženju koje je to već poštovalo, koje nije prekidalo nit predačke tradicije, pa ni pravoslavlja. Generaciju pre mojih roditelja, deda Milorad, po majci, važio je za najboljeg pevača i pojca u Nišu, a i sama moja majka, pokojna Natalija, pevala je u poznatom horu kompozitora Jovana Srbulja. Završio sam Likovnu akademiju Beogradu i posle izvesnog perioda ozbiljnog bavljenja ikonopisanjem, ponovo se u meni javila želja da se posvetim muzici. Nikad, međutim, niste suprotstavljali duhovnu svetovnoj, narodnoj muzici, a dokaz za to je i vaš novi album sa grupom 'Zapis'- 'Šareno pile'.
- Ne, jer obe proističu iz istog kreativnog duha - iz narodnog genija. Te muzike se prožimaju, one su u potpunom saglasju osim onih spoljnih, tehničkih aspekata. Često se dešavalo da neke od crkvenih pesama prihvati narod, dodajući drugi tekst, a kad je reč o narodnoj pesmi čiste poezije ona se prihvatala i za bogosluženje, s tim što joj se dopisivao bogoslužbeni tekst. Kada će biti održan koncert odložen zbog tragičnog događaja?
- Nadam se u aprilu. Tada će publika moći da čuje najstariji srpski muzički zapis otkriven u manastiru Velika Lavra, odnosno manastiru Atanasija Velikog na Svetoj gori. Taj rukopis je u Paleografskom odeljenju Narodne biblioteke, na osnovu vodenih znakova i na osnovu jedne filološke studije datovan u četvrtu četvrtinu, četrnaestog veka, dakle kao najstariji srpski i istovremeno južnoslovenski muzički rukopis. Posedujem ga u celini. Takođe otpevaću i dve pesme Kir Stefana Srbina iz muzičkih rukopisa uništenih tokom bombardovanja Narodne biblioteke 1941. sačuvane zahvaljujući Kosti Manojloviću koji ih je za svoje potrebe fotografisao. Milorad Pavlović
