Izvor: Vostok.rs, 15.Dec.2012, 11:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta zadržava svet od ulaska u veliki rat?
15.12.2012. -
Nuklearno ograničavanje nije apsolutna garancija da do rata neće doći. Međutim, ono i dalje nastavlja da čuva svet od ratova velesila. Ali, da li će se uloga nukleanrog faktora sačuvati i u najnovijoj istoriji? Upravo neodbranjivost udara u kombinaciji s ogromnom razornom snagom čini raketno-nuklearne snage „apsolutnim oružjem“. Ipak, danas se efikasnost nuklearnog uzdržavanja često dovodi u sumnju.
Ključni faktor nuklearnog uzdržavanja čak nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << ni postojanje supermoćne municije, već postojanje raketno-nuklearnih snaga. Razlika između nuklearne bombe u komori bombardera i iste takve bombe u glavi međukontinentalne balističke rakete je vrlo jednostavna: masovni let bombarderske avijacije se može odbiti, a masovno lansiranje MBR – ne.
„Nuklearni skepticizam“ se uglavnom svodi na dva postulata. Prvi je iz istorije Drugog svetskog rata kad izuzetno bogati hemijski arsenali, koje su prikupili vodeći učesnici, nisu odigrali važnu ulogu u uzdržavanju. Drugi se zasniva na tome što sama po sebi razorna moć nuklearnog naoružanja ništa ne rešava: čovečanstvo se naučilo da zbriše gradove s lice zemlje i bez nuklearne bombe, ali ga to od ratova nije spasavalo.
Obe ove tvrdnje se temelje na netačnim postavkama. Nuklearno naoružanje je samo formalno blisko hemijskom, takođe oružju za masovna ubistva. Međutim, principijelno se razlikuje od njega po mogućnostima pogađanja cilja i trajanju posledica. U uslovima masovne pripreme za hemijski rat efekat primene hemijskog oružja je vrlo sumnjiv, a na posledice u vidu svireposti protivnika koji nije izgubio sposobnost da vodi rat se ne mora dugo čekati.
Glavni faktor pogodaka nuklearne eksplozije uopšte nije radijacija koja svuda prodire s kasnijim zaražavanjem lokaliteta, tim pre što sa svakom sledećom generacijom nuklerno punjenje postaje sve čistije. Veći deo uništenja koje izaziva nuklearna eksplozija vezan je za udarni talas. Računica trotilnog ekvivalenta ne daje potrebno poređenje – gigantska razorna dejstva u Drezdenu i Tokiju su izvazvana primenom manje količine municije: oko 2000 tona. Broj žrtava se mogao uporediti s brojem poginulih usled nuklearnih udara u Hirošimi i Nagasakiju. Međutim, prvo nuklearno oružje s praktičnom snagom u granicama 15 kilotona se ne može uporediti s današnjim arsenalom superdržava, čiju osnovu čine borbeni blokovi kapaciteta od nekoliko stotina kilotona.
Govoreći o posledicama primene nuklearnog oružja treba stalno imati u vidu njihovu „munjevitost“. Vreme koje je u Drugom svetskom ratu proticalo između velikih naleta aviona omogućavalo je državama da manevrišu resursima, da nadoknade štetu od uništenja. Momentalni udar s primenom nekoliko stotina municije od koje svaka po snazi na desetine puta prevazilazi rezultate samih razornih masovnih naleta aviona iz Drugog svetskog rata, daje mnogo veći razorni efekat, koji neće moći da se nadoknadi. Za vreme hladnog rata SAD su smatrale da je za vojni poraz i dezintegraciju SSSR dovoljno upotrebiti trista projektila prve generacije (kapaciteta od 10 do 30 kilotona). Međutim, nedovoljan broj ovakvih projektila je prvo takav udar činio nemogućim, a mogućnosti sovjetske avijacije lovaca prikazane u Koreji su uverile SAD da je verovatnoća postizanja cilja uz pomoć klasičnih bombardera krajnje niska. A kad su SAD dobile prve nuklearne rakete i SSSR je imao ovo oružje. U Karipskoj krizi postali su iznenada svesni nove realnosti. Kenedi je bezuslovno shvatao da Sjedinjene Države ne mogu da unište Sovjetski Savez. Ali, čak i manje snažan sovjetski uzvratni udar je već tada mogao da ubije na desetine miliona građana SAD, što bi s vrlo velikom verovatnoćom značilo kraj SAD. Nemogućnost pobede u nuklearnom ratu, koje su postali svesni upravo tada, predstavljala je osnovu koegzistencije SAD i SSSR u narednom periodu.
Ovakvo stanje traje i danas. I što je zemlja više razvijena, tim veću štetu će joj pričiniti nuklearni udarac i tim dalje će je odbciti. Svest o efikasnosti nuklearnog uzdržavanja predstavlja najbolju garanciju za mir među supersilama. Međutim, bremenita je stalnom željom za zaštitom od nuklearnog udara. Glavna opasnost sistema PRO se uopšte ne sastoji u realnim šansama za osvajanje, već u njihovom psihološkom efaktu. Ponovno ocenjivanje sopstvenih mogućnosti je često navodilo vladare na avanturističke korake. Međutim, avanturizam u nuklearnoj eri je bremenit time što krivcima možda neće imati ko i kad da sudi.
Moć nuklearnog oružja i eventualne posledice njegove primene su možda najbolji argument u korist odricanja od nuklearnog uzdržavanja, naročito u uslovima sve većeg broja lokalnih ratova. Ipak, zasad „nuklearni faktor“, nažalost, i dalje dominira. Ostaje nam da se nadamo da će jednog dana čovečanstvo dorasti do sposobnosti da održava svet drugačije, a ne pretnjom od samouništenja.
Ilija Kramnik,
Izvor: Glas Rusije, foto: © Flickr.com/benben/cc-by-nc-sa 3.0
