Izvor: Politika, 29.Apr.2011, 01:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pronađeno u prevodu
Da je Molijer živ, sigurno bi bio zahvalan Kišu
Pre izvesnog vremena sam, mučen zuboboljom, po ko zna koji put na televiziji gledao remek delo „Sedam samuraja“. Iako su bolovi u predelu vilice bili prilično jaki,pokušao sam da film, koji inače znam napamet,ispratim sa dužnim poštovanjem prema geniju AkireKurosave. Ali, nije išlo. Prevodilac, koji film očigledno nije gledao, po svoj prilici nije znao ni reč japanskog pa je dijalog listu preuzeo iz nekog pojednostavljenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << engleskog (američkog) prevoda. Tako su seljaci koji se bore za opstanak nazvani „farmerima“ a njihovo selo koje samuraji velikodušno brane od zlotvora –„farma“!? (farma je, izgleda, u ovim krajevima postala ključna reč).
Dobro, pripišimo moju zlovolju maksilofacijalnoj problematici. Ali šta da radimo sa brljotinama kojeotkako znam za sebeprate prevode filmova. Uzmimo, na primer, klasično delo Marsela Karnea „Deca raja“ (Les Enfants du Paradis). Ko je gledao film znaće da seu njemu ne pojavljuju bilo kakva deca,a pogotovu da nema ni reči onekakvom raju? U čemu je, onda, stvar? U tome što neko ko poznaje francuski jezik zna da je „raj“ u argou naziv za poslednju galeriju u pozorištu! Naslov filma iz 1945. godine (koji se uči u filmskim školama i ispituje na ispitima) nije, dakle „Deca raja“ već „Gledaoci sa poslednje galerije“ ili, jednostavno, „Siromašni ljubitelji pozorišta“.
Od istih neznalica potiče prevod ne manje značajnog Trifoovog prvenca „Četiristo udaraca“ (Les quatrecentscoups). Koji udarci? I ko ih je izbrojao 400? Već pola veka traje diskusija oko ovog idioma (živeti divlje, praviti gluposti, i još ko zna koliko tumačenja),ali je sigurno da bukvalan prevod nema nikakvog smisla. Da ne pominjem besmislicu zvanu „Kišni čovek“ (Rainman), kako je preveden poznati film (u kome ne padne ni kap kiše), uprkos izvanrednom idiomu koji postoji u našem jeziku: udaren mokrom čarapom!
Posebnu misteriju mi je predstavljao naslov filma Gasavan Santa, čija se radnja zasniva na istinitom, jezivom događaju, koji se odigrao u nekoj američkoj školi u kojoj su dva učenika napravila ničim nemotivisan pokolj. Film se zove „Slon“ (Elephant)? Zašto? Raspitivao sam se kod poznavalaca engleskog jezika dok mi jedan prijatelj nije otvorio oči. Izreka koja kod nas glasi „Ne vidi se šuma od drveća“ na engleskom se kaže „Ne vidi se džungla od slona“. Naslovljavajući ovako svoj filmautor je hteo da nam kaže kako niko ne vidi šta se zapravo dešava sa američkim društvom. A istina je tu, pred nosom.
Možda ovi bukvalni prevodi naslova izgledaju kao sitnice, naročito u poređenju sa slobodnim prepevima kojima naši distributeri krste filmove. Srećom, to i nije toliko bitno. U filmovima se mnogo više vidi ono šta stoji iza reči. Sklon sam da tvrdim kako reči izgovorene sa ekrana imaju istu vrednost kao, na primer, šum mora ili glavna muzička tema. Posebno kada su izgovorene u takozvanom krupnom planu. Krupni plan, ta neobična vizura koja,inače, ne postoji u realnom životu, sam po sebi sugeriše: ne veruj onome šta lik govori nego otkrij šta zapravo misli! Ako je to istina onda se stvarno dobri filmovi mogu shvatiti i bez prevoda, dovoljna su osećanja koja naviru od onih koji izgovaraju beznačajne reči.
Potpuno je druga situacija kada se radi o literaturi. Nisam mnogo knjiga pročitao u originalu, ali kada u rukama imate češkog „Švejka“ ili francuskog „Kandida“ onda shvatate kako vam je potpuna književna lepota dostupna samo direktno, bez posrednika. I davam je pogled na svet, shvatanje suštine,često zamagljen lošim prevodom. Ali desi se da naiđete na stvarno dobar prevod i da to osetite najviše po tome što niste svesni da je knjiga uopšte prevedena. Ko zna da li bih toliko zavoleo Pola Ostera da nije preveden tako tačno. Čitajući ga, povremeno sam bio ubeđen kako je pisao na srpskom. U bisere svrstavam i nadljudske prevodilačke napore koji su nam pružili priliku da pročitamo kapitalna dela kakva su „Uliks“ Džemsa Džojsa (taj prevod iščekivao sam još od gimnazijskih dana) ili „Čovek bez svojstava“ Roberta Muzila.
Ipak, prepev Molijerovog „Don Žuana“ od strane Danila Kiša je ako ne bolji od originala, ono predstavlja mnogo više od prevoda znamenitog komada. Kiš je Don Žuana i Zganarela koncipirao kao Sterijine junake,a Dona Elviru i likove iz primorja kao Držićeve! Tako se u drami sukobljavaju ne samo muški i ženski princip, nego i dva dramska stila kao i dva nacionalna genija. To je više od onoga što je ponudio autor a, opet, savršeno odgovara svetu kojem pripada naš gledalac. Da je Molijer živ, sigurno bi bio zahvalan Kišu. Ali kako obojice više nema, zadovoljstvo je samo naše.
Goran Marković, reditelj
objavljeno: 29.04.2011
