Izvor: Politika, 22.Jul.2011, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Leto sa prijateljima
Eto zašto se nismo sreli na godišnjici mature. Verujem da bi to pre nalikovalo grupi za podršku nego nekakvoj proslavi
Vi, koji ćete izroniti iz potopa/U kome je nestalo nas,/Setite se,/Kada o slabostima govorite našim,/I mračnoga vremena/Kome ste utekli.
Bertolt Breht, ,,Rođenim posle nas”
Leto je ono doba u godini, kada se moji prijatelji i rođaci u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rasejanju vraćaju u Beograd, da ovde provedu delove svojih mukotrpno zasluženih godišnjih odmora. Imam, dakle, dve prijateljice koje žive u Engleskoj, jednog prijatelja u Francuskoj, prijateljicu u Švedskoj, tu je, zatim, prijateljica u Nemačkoj, pa prijatelji u Njujorku... da ne nabrajam više. O tetki iz Kanade, i ujki iz Amerike, drugom prilikom. Tu je i podosta prijatelja iz detinjstva, koji se nikuda nisu odselili, ali danas žive u drugim državama, pa mi dođe na isto. I jedne i druge viđam retko. Uglavnom leti. Ubrzano pijemo zajedničke kafe koje smo propustili, između njihovih poseta rođacima, lekarima i zubarima, ubrzano se apdejtujemo, nadoknađujemo njihove propuštene roštilje i bureke i trudimo se da ostanemo pozitivni... Dok smo bili samo oni i mi, bilo je lako, ali sada su tu i njihova i naša deca, muževi, žene – čitav novi bilingvalni univerzum sa kojim se treba povezati.
E sad, zašto sam ja, posle svih ovih godina u kojima smo se bezbroj puta sastajali i rastajali, alhemičarski deleći zajedničko vreme na mikročestice, da bismo nadoknadili ono koje je propušteno, ovog leta posebno sentimentalna? Valjda zato što smo baš ovih dana imali dvadesetogodišnjicu mature, koju moje IV4 Pete beogradske gimnazije nije proslavilo, baš kao nijednu godišnjicu pre ove. Ovakav povod, kao i nemalo osećanje griže savesti, me, nužno, primoravaju da se zapitam zašto. Idemo redom. Maturirali smo u junu 1991. Na zajedničkoj razrednoj fotografiji na pompeznim mermernim stepenicama „Hajata”, na kojoj je uhvaćen samo moj profil jer me je neko pozvao u momentu kada je fotograf uzviknuo: „Osmeh!”, neko je napisao: „Vidimo se ponovo u junu 1996.”. Sećam se da sam tada pomislila kako je to strahovito daleko i kako se, kada se ponovo budemo videli, sigurno nećemo prepoznati jer ćemo svi biti potpuno drugačiji. Kako i koliko drugačiji, nisam znala. Tog leta prvi put u životu nisam otputovala u Biograd na Moru gde smo imali kuću za odmor u kojoj sam provela sva leta i poneko proleće i jesen svog dotadašnjeg života. Upisala sam FDU i počeo je rat. Nismo se videli ’96. ni 2001. ni 2006. ni ove, 2011. A sretali smo se po gradu i po drugim gradovima. I uvek nam je bilo drago što se vidimo. Tako, slučajno... Pa, ko smo mi, u stvari?
Kratak opis bi mogao, otprilike, da izgleda ovako: mi smo oni koji su u osnovnoj školi slušali „Djuran djuran” i „Limala” u kombinaciji sa „Azrom” i „Haustorom”, a uz himnu OŠ „Drinka Pavlović”. Devojčice su ponosno nosile „Samanta 17” sedefasto roze karmin, drečave plastične minđuše i baletanke. Po starke se moralo u Trst ili Solun, ali ni toga nam nije manjkalo. Zatim smo u srednjoj otkrili Dejvida Bouvija, Džoj Divižn, Nika Kejva, „Kleš” i „Sisters of mersi”, kao i naručivanje svakovrsnih martinki iz „Šeliz” kataloga pouzećem. Radina i ja smo u „Šansi” pisale pismo grupi „Dej majt be džajnts”sa molbom da nam pošalju sve svoje ploče. Ah, da, upravo shvatih – slušali smo ploče!!! Išli smo na klizanje u „Pionir” a uveče sedeli po klupama na Tašu (bez lutajućih pasa i beskućnika). Bili smo poslednja generacija Titovih pionira iz „Pionira” koji su dobili marame (ali ne i kape, avaj!) za predsednikovog života. Letovali smo u Dalmaciji ili Istri. Putovali „Olimpik ekspresom” u Sarajevo. Gledali predstave u „Obali”. Išli na ekskurzije u Zagreb i na Ohrid. Iskusili „Zelenu naranču” u Dubrovniku. Kao i „događanje naroda” i miting na Ušću. I 9. mart i tenkove na ulicama Beograda. Kao i prinudne mobilizacije i odlazak na ratišta na kojima, zapravo, „nikada nismo bili”. Nemaštinu, prazne prodavnice, hiperinflaciju, „dedu i unuka”, „četke i metle”, prve višestranačke izbore, ulične demonstracije, i konačno, sporu, ali nedostižnu „demokratiju”. U međuvremenu smo studirali, diplomirali, magistrirali, poneko i doktorirao, poneko imao i inostrane stipendije, sve u svemu obavili sve što bi se od nas, kao od svakog dobrog pionira, moglo očekivati. Pošteni, iskreni, odani, napredni, istrajni, radni! I, šta ćemo sad? Hm, pa, da dižemo kredite, koje ćemo doživotno otplaćivati, da uplaćujemo privatno penziono i zdravstveno, jer penzije teško da će postojati ako preteknemo do njih. Da izmišljamo vreme koje možemo da poklonimo svojoj deci, pod teretom neoliberalnog lajf stajla kom se tako zdušno radujemo. Da se srećemo leti na brzim kafama (kad već nemamo brze pruge) i da se ne prisećamo kako je bilo, izbegavajući da razgovaramo o tome kako će biti.
Eto zašto se nismo sreli na godišnjici mature. Verujem da bi to pre nalikovalo grupi za podršku nego nekakvoj proslavi. Ne znam kako bi izgledala ta prozivka. Možda ne tako strašno kao ona u Sarajevu, koju pominje Dino Mustafić u jednom intervjuu. Ali bila bi prilično depresivna, to znam... I, šta ćemo sad? Polako ćemo u fade out dok ne izbledimo iz sećanja. Kolektivnog i sopstvenog. I na naše mesto će doći oni, blaženi, koji, ama baš, ništa ne znaju o „onom vremenu” pa tako ni o nama. I koje mi, koji se vešto krijemo iza gedžeta savremene civilizacije dok kulturološki, ipak, pripadamo dvadesetom veku jer se u njemu nalazi naša „bolja prošlost”, ni ne zanimamo. Pita mene pre neki dan moj četvorogodišnji sin dok smo gledali „Bitku na Neretvi”: „Mama, a ko su bili ti partizani? Jesu oni bili fudbaleri?”.
Anja Suša
objavljeno: 22.07.2011
