Izvor: Politika, 07.Avg.2015, 08:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između zla i goreg
Srbija se već dugo nalazi pred izborom između zla i goreg. Taj izbor, inače usud malih naroda, podrazumeva bilo gubitak nacionalnog dostojanstva – šta god to značilo, bilo suočavanje sa fizičkim uništenjem, makar ono bilo postepeno i dugotrajno. Drugim rečima, mali narodi po pravilu su pred izborom da prihvate ulogu vazala ili da se suoče sa rizikom fizičkog nestajanja.
Iz današnje perspektive posmatrano taj izbor podrazumeva prihvatanje vazalne uloge prema SAD kao centru, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iako posrnulog još uvek živog, svetskog sistema ili suočavanje sa rizikom neposrednog gubitka materijalnih dobara oko kojih se većina ljudi jagmi i dugoročnog sužavanja životnog prostora.
Vazalna pozicija, razjasnimo to odmah, podrazumeva odsustvo sopstvene volje. Poslednji čin slobodne volje je zapravo prihvatanje vazalnog statusa. Nakon toga, sve je stvar volje gospodara. Volja gospodara je nepredvidljiva. Njoj se može samo povinovati, a retko ili nikako se na nju može uticati. U vreme realnog socijalizma, na primer, vazalni odnos između satelitskih država istočnog bloka i gospodara u Kremlju opisan je kroz vic u kome su predsednici satelitskih država u svojim kancelarijama imali telefone bez mikrofona – samo sa slušalicom.
U zamenu za gubitak suvereniteta vazali dobijaju zaštitu. Gospodar ih štiti od stvarnih ili izmišljenih neprijatelja. Hladni rat je prema nekim pronicljivim analitičarima bio više način da SAD i SSSR drže u vazalnom položaju svoje satelite nego izraz stvarnog sukoba dve supersile. Vazali osim zaštite imaju i druge privilegije. Međutim, koje i kakve – isključivo zavisi od volje gospodara. Vazal ne može da zahteva privilegije već samo da im se nada. Gospodari retko kada nagrađuju vazale „odvajajući od sopstvenih usta”. Najčešće to čine na štetu drugih vazala stvarajući među njima osećaj rivaliteta i neprijateljstva koji dodatno učvršćuje njihov vazalni položaj i jača potrebu za gospodarom koji je istovremeno i sudija.
Vazali koji pokušavaju da izraze sopstveni interes u očima gospodara izazivaju sumnju. Sumnja nije posledica suštine zahteva već narušavanja bazičnog odnosa koji podrazumeva potpunu posvećenost vazala volji gospodara.
Nema sumnje da je položaj vazala nezavidan i da ga niko ne želi. Upravo zbog toga – da bi se održao odnos vazalstva – postoji i ono gore. To gore Srbija je već iskusila. Ambicija da vodi samostalnu i nezavisnu politiku dovela je do kraha SFRJ i SRJ. Nema sumnje da je Jugoslavija bila najracionalniji način očuvanja stabilnosti regiona i ostvarenje kvalitetnog života njenih građana, ali ambicija da vodi nezavisnu politiku opredelila je gospodara da podrži iracionalne zahteve nacionalista raznih boja bez obzira što je vode u haos. Gospodari opraštaju gluposti i greške svojim podanicima, ali nikada i nameru da imaju sopstvenu volju i planove.
Kako drugačije razumeti probleme s kojima se Srbija danas suočava? Pozicija Beograda u odnosu na goruće probleme više je nego konstruktivna. Srbija je verovatno najbolji đak u MMF školi, a izvesno je regionalni prvak u suočavanju sa prošlošću i pokušajima da ima konstruktivan stav u regionalnoj politici. Uprkos tome, očekivana nagrada nikako da stigne.
Gde Srbija greši? Izgleda da je najveći greh to što pokušava da vodi samostalnu politiku. Ekonomska i regionalna politika vlade, kako premijer često ističe, vodi se u sopstvenom interesu, a ne po diktatu. Međutim, to nije dovoljno jer to nije suština vazalnog odnosa. Gospodari više cene poslušnost nego konstruktivnost.
Dokle god u potpunosti ne prihvati vazalni odnos Srbija se ne može nadati milosti gospodara. A bez te milosti nema ni brzog dobitka. Dokle god bude pokušavala da vodi samostalnu politiku i dok god bude vodila računa o sopstvenom interesu umesto da to prepusti gospodaru, Srbija će se suočavati sa raznim rezolucijama, briselskim pregovorima koji su unapred osuđeni na neuspeh, poglavljima kojima se ne zna dan otvaranja a još manje dan zatvaranja, ucenama suseda itd.
Bez spremnosti da prihvati vazalni položaj i bez snage da se tome suprotstavi, Srbija se već četvrt veka troši klackajući se između zla i goreg. Tokom tog vremena naučene su mnoge lekcije, ali ne i najvažnija da je odnos gospodara i vazala univerzalan. Vremena se menjaju, sa njima i gospodari, ali bazični odnos ostaje uvek isti. Naravno, univerzalna je i težnja da se taj odnos prevaziđe. S vremenom se, međutim, menjaju i oni koji su nosioci tog otpora. Neki od njih prihvataju vazalsku poziciju, neki bivaju uništeni, a neki pokušavaju da održe ravnotežu i izbegnu i zlo i gore.
Srbija, odnosno ova vlada, za sada relativno uspešno balansira pokazujući istrajnost da zaštiti elementarne nacionalne interese, ali i neuobičajenu trezvenost koja podrazumeva da se ne gura prst u oko moćnima. Sam premijer je uspeo da održi visok nivo staloženosti uprkos mnoštvu provokacija. No, održivost ove političke strategije u izvesnoj meri zavisi i od unutrašnjeg konsenzusa. Građani, izgleda, bolje razumeju ovu strategiju od stranaka koje se zalažu za aktivnu antizapadnu politiku ili onih koje se bezrezervno orijentišu prema očekivanjima Zapada. Otuda, uprkos snažnoj rusofiliji i većinskoj antizapadnoj orijentaciji, nema značajne podrške strankama koje na tome grade svoje izborne strategije.
Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
