Izvor: Politika, 04.Avg.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bila bih jako srećna ako budem na „balkonu“
„Finale je bilo jako stresno, ali sam izdržala do kraja jer sam prisilila sebe da ostvarim ono što sam započela” – uz osmeh koji razoružava, rekla je Ivana Maksimović
„ Gledala sam na monitoru kako se posle svakog hica takmičarke pomeraju gore, dole i stvarno je bilo strava”. – „ Ne osećam još uvek koliki sam uspeh postigla, kao da sam medalju osvojila na nekom običnom takmičenju, ali ću već sutra verovatno shvatiti da je ovo moj najveći rezultat u karijeri”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – „Već tri godine jurim rekord Lidije Mihajlović”. – „Jedva čekam da se vratim i da podelim radost sa onima koji nisu mogli da dođu u London”London – Iako je Ivana Maksimović prvi put osvojila olimpijsku medalju i u „miks zoni“ morala da odgovara na pitanja stranih i domaćih novinara (tim redosledom), da se suoči sa kamerama i bezbroj mikrofona i diktafona, učinila je to kao da je vredno trenirala i tu „disciplinu“ sve vreme koristeći osmeh koji razoružava...
– Finale je bilo jako stresno, ali sam izdržala do kraja jer sam prisilila sebe da ostvarim ono što sam započela, a to je da svaki hitac izvedem tehnički kako valja, jer me samo to vodilo vrhunskom plasmanu. Istina, imala sam i slabe „devetke“. Nažalost trema, puls, lupanje srca i navijanje učinili su da neki pogoci budu slabi, ali i oni su bili dovoljni da zadržim drugu poziciju i da uzmem medalju za Srbiju – započela je svoj monolog u zoni za susrete sa novinarima, koji da gotovo i nije trebalo „stimulisati“ pitanjima.
– Imala sam jedan savršen hitac – 10,9. Stvarno sama ga sam opalila. Nije on bio plod slučajnosti ili sreće i kad su posle toga svi počeli da vrište i navijaju puls mi se ubrzao, imala sam veću frku u glavi i finale privela kraju pucajući sve gore. Jedan od razloga je možda i to što je između mene i Amerikanke Grej bio monitor tako da sam mogla da pratim kako se situacija menja posle svakog hica, kako se takmičarke pomeraju gore, dole i stvarno je bilo strava. Sledeći hitac bio mi je 9,2, ali na sreću više niko nije mogao da me pomeri sa drugog mesta i stvarno sam presrećna – rekla je Ivana Maksimović koja je već u jednom elementu nadmašila svog oca Gorana, olimpijskog šampiona u disciplini vazdušna puška iz Seula 1988.
Sadašnji vršilac dužnosti selektora naše reprezentacije na svom debiju 1984. u Los Anđelesu nije bio ni blizu medalji, a Ivana je već na olimpijskom „krštenju“ osvojila srebrnu medalju. To je ujedno, računajući i Zlatićevu bronzu osvojenu prvog dana takmičenja u Londonu, ukupno 12 trofej naših strelaca na olimpijskim igrama, a prvi su osvojeni 1988.
– Ne, nemam, još osećaj nekog velikog uspeha. Kao da sam osvojila medalju na nekom „običnom“ takmičenju, ali verovatno ću uskoro, možda sutra, shvatiti da je ovo moj najveću uspeh u karijeri – nastavlja Ivana, koja je u osnovnom delu takmičenja postavila novi lični i izjednačila državni rekord sa 590 krugova.
– Već mesecima na treninzima i takmičenjima postižem rezultate od 588 do 589 krugova, ali iskreno nisam očekivala da ću ovde izjednačiti rekord Lidije Mihajlović, jer ga jurim već tri godine. Na državnom prvenstvu malo je falilo da ga dostignem, a ovde sam uspela iako je bilo teško pratiti vetar, koncentrisati se u takvim uslovima na svaki hitac, na tehniku kada znate da imate šansu za ulazak u olimpijsko finale...
Ivana je uspela da uđe u finale, a prve su pritrčale da joj čestitaju rivalke iz Hrvatske i Slovenije, a onda je pala u zagrljaj trenera i majke Miribane Maksimović, oca i saveznog selektora Gorana Maksimović, Jasne Šekarić, druga po oružju Nemanje Mirosavljeva i ostalih naših reprezentativaca. Bili su tu i Slovenac Rajmond Debevc, koji je dan ranije osvojio bronzu, trener Srećko Pejović koji ovde vodi jednu takmičarku Kuvajta...
A onda je Ivana uzela telefon...
– Pričala sam sa bratom, koji se nalazi na moru. Čuli smo se i prethodno veče i pre i posle takmičenja i ova medalja je osvojena za njega. Želim i da se zahvalim svima koji su me podržavali i bodrili, jer niko nije vršio pritisak ni na mene ni na ostale strelce da moramo da osvojimo medalju. Jedva čekam da se vratim i da podelim radost sa onima koji nisu mogli da dođu u London.
A, kad se vrati, ispuniće najveću želju:
– Bila bih jako srećna ako budem na „balkonu“. Nikad nisam ni pomislila da bih jednog dana ja mogla to da doživim. I ako stvarno bude „balkona“ biće to ostvarenje svih mojih snova.
Ivana Maksimović želi da na balkon Skupštine grada Beograda dođe u što većem društvu.
– Andrija i ja smo osvojili medalje, ali biće ih još. Nadam se da će Nole, kojeg sam bodrila protiv Conge osvojiti medalju. Žao mi je što je doživeo poraz, ali to ništa ne znači jer on je veliki sportista i još će doneti mnogo radosti i medalja Srbiji...
Ivana Maksimović veruje i da strelci nisu završili sa osvajanjem trofeja u Londonu:
– Momci su toliko jaki da sva trojica mogu da osvoje medalju, a iskreno ja bih bila zadovoljna i sa jednom, a ako mogu da budem sebična reći ću da mi je drago što sam baš ja osvojila 100. medalju za Srbiju – rekla je Ivana Maksimović najavivši da će imati kraći odmora a zatim odmah početi da se priprema za finale Svetskog kupa u Bangkoku, pošto je osvojivši titulu olimpijske vicešampionke izborila startno mesto na ovom takmičenju što nije uspela plasmanima u Svetskom kupu, jer baš ima želju da vidi destinaciju zvanu Tajland.
Ž. Baljkas
objavljeno: 05.08.2012
