Izvor: S media, 10.Sep.2010, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li Simović o čemu da ćuti?
Osuđeni pripadnik „zemunskog klana“ Miloš Simović za sada ne želi da sarađuje sa istražnim organima uprkos očekivanjima da će nešto reći o onome što zna u vezi sa još nerasvetljenim zločinima grupe kojoj je pripadao. Simovićevo ćutanje potvrdilo je da su tvrdnje o njegovim navodnim iskazima posle hapšenja u junu bile na nivou trača i žute štampe.
Teza da bi Miloš Simović mogao da kaže nešto više o ubistvu premijera Zorana Đinđića mnoge >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << još nije napustila, kao ni pretpostavke da bi Simović mogao nešto da kaže i o vezama "zemunskog klana" sa pojedinim političarima. U vezi sa ubistvom premijera već je toliko ispričano pa bi Simović mogao da ponovi sve što je već gotovo svima poznato, ali se ipak očekuje da bi eventualno mogao da otkrije neke detalje koji bi pomogli u istrazi usmerenoj na pozadinu atentata. Ti detalji su, međutim, najverovatnije minorni, bižuterija, u odnosu na ono što je zauvek pokopano ubistvima šefova "zemunskog klana" Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma.
Miloš Simović je bio čovek od Spasojevićevog najvećeg poverenja. Nije zabeleženo da je šef "zemunaca" ikada na Simoviću iskalio bes za bilo koji njegov propust što se dijametralno razlikovalo od Spasojevićevog tretmana ostalih članova klana čije je likvidacije i bez pravog razloga naređivao.
Simovićeva „dela“
Miloš Simović nije samo organizovao druge, i sam je učestvovao u otmicama i likvidacijama na beogradskim ulicama. U nekim akcijama pratio je žrtve, javljao ostalima o njihovom kretanju a neke je i ubio.
Beograd, 27. decembar 2000. godine oko 12 i 30h, Borska ulica. Miloš Simović i Vladimir Milisavljević Budala iz sivog „audija“ ubili su Željka Bodiša hicima iz „kalašnjikova“.
Beograd, 20. novembar 2000. godine oko 22 sata, Bulevar Lenjina. Simović i Milisavljević iz „audija“ ubili su Srđana Ljujića hicima iz „kalašnjikova“, a Nikolu Skerlića ranili.
Beograd, 26. novembar 2002. godine oko 21 i 15h, Ulica Ljutice Bogdana. Simović i Milisavljević iz „rovera“ ubili su Nenada Batočanina i Željka Škrbu hicima iz „kalašnjikova“.
Beograd, 20. mart 2000. godine oko 16 i 15h, Ustanička ulica. Simović sa dva hica u glavu, iz revolevara kalibra 38 specijal, ubija Branislava Lainovića Dugog.
Simović je u klanu imao ulogu operativca i organizatora ostatka članstva koje je u Šilerovu ulicu dolazilo po pozivu pred isplaniranu akciju. Ono što bi Spasojević dogovorio sa Lukovićem i Miloradom Ulemekom Legijom, Simović je kao naređenje prenosio ostalima. Otuda je mlađi od dvojice braće Simović znao za sve likvidacije koje je klan izvršio.
Dušan Spasojević je, međutim, bio veoma obazriv ali istovremeno i plašljiv i paranoičan o čemu svedoče i ubistva pojedinih pripadnika grupe koja su izvršena na njegov zahtev. U neprestanom strahu da mu neko od članova organizacije radi o glavi, da ga ogovara, smešta mu i cinkari ga policiji Spasojević je njihova ubistva naređivao samo da bi uterao strah među ostale pripadnike. Razumljivo je da zbog toga sa njima nije imao prisan odnos i da pred njima nije glasno izgovarao šta planira, sa kim se sastaje, viđa, sarađuje, planira... Osim kada se hvalisao.
Minimum onog što Simović možda zna – a još niko do sada nije o tome ništa govorio – svodi se na njegovo prisustvo u trenucima kada ga je Spasojević vodio sa sobom na susrete sa svojim kontaktima iz policije, pravosuđa i politike. Jedan od tih susreta bio je i onaj sa generalom Acom Tomićem, tadašnjim savetnikom predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Simović je bio u automobilu „golf 4“ sa zatamnjenim staklima koji je tada prema Tomićevom stanu vozio Spasojević, a na zadnjem sedištu sedeo osuđeni Dušan Krsmanović. U kolima je Spasojević samo kratko rekao da ide da se sretne sa Tomićem u njegovom stanu. Dok je Spasojević sastančio Simović i Krasmanović čekali su u automobilu, a po povratku Spasojević je govorio nešto u šiframa. Nije dešifrovano šta je pričao.
Dušan Krsmanović je od Simovića čuo i da Spasojević ima nameru da ubije Gorana Svilanovića zbog toga što je navodno postojala mogućnost da Svilanović postane ministar odbrane i da bi sa te pozicije raspustio Jedinicu za specijalne operacije a neke od njenih pripadnika pošlao u Hag. Ali, to što je Simović znao Spasojevićeve namere nije bilo samo njegovo vlasništvo, Spasojević je na sva usta govorio da će to uraditi kao što je mnogo puta slično u besu pred svima izgovarao mnoga imena za likvidaciju. Takvi Spasojevićevi ispadi i takva Simovićeva saznanja nemaju nikakvu vrednost.
Simović je odlučio da za sada ćuti jer se sprema da sa Tužilaštvom kalkuliše, cenka se i pogađa. Ponudiće ono što ima, a to što može da kaže Tužilaštvu mogli bi da budu detalji ubistva svedoka saradnika Zorana Vukojevića Vuka i još nekih ubistava sa potpisom zločinačkog udruženja iz Zemuna. Ne bi trebalo očekivati više od najvernijeg Spasojevićevog vojnika. Osim, ako ne odluči da prizna sva krivična dela koja je pod okriljem klana počinio.
Dejan St. Jeremić
