Izvor: Politika, 30.Nov.2010, 23:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MMF kao ministar finansija
Ispada da Srbija, odnosno njena vlast, nije u stanju da se brine o najvažnijim domaćim poslovima, već da je potrebno da to čine stranci
U zemlji Srbiji Međunarodni monetarni fond suštinski vrši ulogu ministra finansija, kao da domaćeg nemamo. On je pritisnuo vladu da se promeni Zakon o budžetskom sistemu, koji je propisao formulu za izračunavanje dozvoljenog budžetskog deficita.
On je naterao vladu da skreše planirane rashode za 2011. godinu na dozvoljeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nivo, iako su svi ministri tvrdo branili svoje budžete kao nesmanjive bez groznih posledica. MMF je takođe prisilio vladu da ipak pošalje u skupštinu zakon o penzijskom osiguranju, kako bi budžet prištedeo na duži rok. Sve važne budžetske odluke donose se na pritisak i uz neposrednu intervenciju MMF-a.
Ni u dobro uređenoj zemlji budžetski postupak nije jednostavan, pošto sva ministarstva imaju veće potrebe nego što im budžetom na kraju pripadne. Ali ozbiljan ministar finansija uz odlučnu podršku premijera obično lako izađe na kraj sa preterivanjima kolega.
U Srbiji, pak, budžetski poslovi idu znatno teže. Ministri su i ovde velike trošadžije i slabo se obaziru na budžetska ograničenja. Misle da je njihovo da troše (ej, birao ih narod!), a da je posao ministra finansija da nađe pare.
Situaciju dodatno pogoršava činjenica da ulazimo u predizbornu godinu, kada treba državnim parama (a čijim bi drugo?) podmititi ako ne ceo narod, a ono bar neke ciljne grupe. Razvojna podsticajna sredstva će se raspodeljivati prema potrebama G17 plus, lokalni putevi će se graditi u skladu sa partijskim obećanjima biračima (kilometar ovde, dva onde), plate i penzije će se pomalo povećati, ali u pravom trenutku, seljacima će se dodati subvencije, radnicima nekih propalih preduzeća će se i posle pet ili deset godina davati plate... U budžetu nema para za sve, ali predizborni plan može da uspe ako se pametno rasporedi, naravno uz prisustvo TV kamera.
Štaviše, državno finansiranje predizborne kampanje vladajuće koalicije uvek je potrebnije kada su rezultati vlade slabiji. Uspešna vlada zna da su njeni rezultati vidljivi, da narod oseća da živi sve bolje, pa nema potrebe baš da preteruje. Ali neuspešna vlada, kao što je ova, vidi da ne uživa nikakvu popularnost u narodu i da je rizik gubitka sledećih izbora realan, pa stoga koristi sva sredstva, i ona na granici i preko granice dozvoljenog, ne bi li se održala u sedlu.
Na budžetske poslove negativno utiče i koalicioni karakter vladajuće većine, pošto svaka stranka vuče na svoju stranu (u korist svojih ministara). Dok je u homogenim vladama relativno lako obuzdati apetite pojedinih ministara dotle se u koalicionim neslaganjima vrlo lako prenose na politički teren (čitaj: ucene) i znatno teže rešavaju.
Budžetskim teškoćama Srbije doprinos daje i personalni aspekt: dvoje članova vlade koji bi trebalo da budu glavna brana državnom raspikućstvu ne poseduju potrebne osobine. Ministarka finansija je blaga osoba koja ne uživa autoritet među kolegama ministrima, pa se na njene apele slabo ko obazire. Ni premijer nije bolje sreće: on se doživljava kao otpravnik poslova bez političke težine i ne može sam da izađe na kraj ni sa ministrima iz Demokratske stranke, a kamoli sa koalicionim.
I tako, u vladi nema ko da pruži otpor prevelikim finansijskim apetitima ministara. Nema domaćina, onog koji brine da kuća ne bankrotira i koji ume da udari šakom o sto kada čeljad počne da rasipa.
I u takvoj haotičnoj, nezdravoj situaciju pojavljuje se MMF da brani budžet. Njegova uslovljavanja (tj. ucene) imaju političku težinu i uspevaju bar donekle da obuzdaju potrošačke apetite i izguraju bar minimalno razuman budžet. Tako je bilo i ovog puta: budžet za 2011. skrojen je posle snažnih pritisaka MMF-a.
Ostaje politički aspekt celog posla. Sa jedne strane, pritisak MMF-a olakšava odlučivanje o budžetu, što pomalo paradoksalno odgovara svima: i trošadžijama, jer mogu da kažu da su se borili za narodne interese, ali da se protiv MMF-a ne može; i ministarki finansija i premijeru, jer za njih završava posao. Odgovara i predsedniku republike, pošto bi i on na kraju morao da se umeša i mučno posreduje.
Sa druge strane, ispada da Srbija, odnosno njena vlast, nije u stanju da se brine o najvažnijim domaćim poslovima, već da je potrebno da to čine stranci, ovog puta u obliku MMF-a kao ministarstva finansija. To je žalosna činjenica, ali je krivica domaća. Zar nam je zaista potreban tutor?
direktor ekonomskih studija CLDS-a
Boško Mijatović
objavljeno: 01.12.2010.
Pogledaj vesti o: Formula 1
