Izvor: Politika, 09.Jul.2013, 22:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zasićenost u eri gladijatora
Posle Marejovog vraćanja istorijskih dugova Britaniji, najjači utisak Vimbldona je kolektivni slom kolekcionara trofeja, a ne poraz Đokovića u finalu, kao što se ovde doživljava
Kažu da je Vimbldon najbolja slika teniskog trenutka. U centru ovogodišnje slike sija samo jedna figura – Endi Marej sa zastavom Velike Britanije – a kontrastnu pozadinu čine naglo potamnele zvezde: Rodžer Federer, Rafael >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nadal, Serena Vilijams, Marija Šarapova...
Utisci o pobedniku i razočaranima gotovo da su jednako upečatljivi, jer su glavni kolekcionari trofeja – da ne nabrajamo mnoge druge – potonuli neverovatno brzo, i ne protiv asova, niti budućih nada.
U maratonu odlučuje jača želja
Čak ni u tako oslobođenom prostoru, osim srećnog polufinaliste Ježija Janoviča Vimbldon nije najavio nikog novog. Pre bi se reklo da je cementirao nedodirljivi vrh muškog tenisa, koji škrto propušta tek po neko novo ime, a stara zadržava. Federer je još tu kao rodonačelnik ere, Nadal nestane pa se vrati jači, Đoković treću godinu izmiče obojici, Marej tek dostiže zenit, Del Potro se vraća formi iz 2009. Sa većim ili manjim zaslugama, ova petorica su osvojila sve grend-slem turnire od proleća 2005 – ukupno 34! Polovina pripada Federeru, čiji je rekord svih vremena započet baš na Vimbldonu, pre jedne decenije, ali u poslednje dve sezone niko ne osvaja više od jednog godišnje.
Srećni su sportovi sa dva velika rivala, retki sa tri, a četiri već čine zamorno iscrpljujuću konkurenciju. Peti, Huan Martin del Potro, umalo nije zaustavio Novaka Đokovića u najdužem polufinalu u istoriji Vimbldona. Taj meč i veliko finale prve dvojice na svetskoj listi najlepše su odslikali gladijatorski tenis današnjice.
Vršnjaci, dobri prijatelji i stari rivali, Đoković i Marej, uzdigli su majstorstvo odbrane – kroz dugotrajno mentalno i fizičko trpljenje – i produžili je preko dotadašnjih granica. Sada ne mogu da izađu iz kola, u kojem je manje radosti i više iskušenja. Za četiri do šest sati na terenu – kao u klasičnom šahu, ali pod ogromnim pritiskom publike i tela – u glavi moraju da se pojave sumnje i obična ljudska pitanja – dokle i čemu?
U Đokovićevom porazu nema ničeg zabrinjavajućeg, izuzev potrebe navijača da uvek pobeđuje. Borbu je prelomila mnogo dublja i jača želja, ne samo Škota nego i zaglušujuće mase sa tribina, čiji su snovi trajali 77 godina. Ko je ovde razočaran ishodom, treba samo da zamisli kako bi u suprotnom bilo Britancima, koji su stvorili vimbldonski mit, a do prošle godine ostali gladni čak i mesta u finalu. Zaslužili su erupciju radosti i mentor kamenog lica Ivan Lendl i tužni škotski gradić Danblejn, do nedelje poznat jedino kao poprište masakra u lokalnoj osnovnoj školi, prvog takve vrste u Velikoj Britaniji. Sada je Danblejn mesto rođenja vimbldonskog pobednika, jednog od onih dečaka koji su srećno preživeli tragediju iz 1996.
Đokovićeva borba sa samim sobom
Svi nosioci zlatnog doba tenisa dele umor i zasićenje, gotovo ravnopravno. Federeru je po godinama najteže, a po prirodi najlakše; Nadal svoje izgaranje plaća dugim odsustvima, ali na šljaci je kao nov. Đokovićev zamor je druge vrste. Mnogi smatraju da u igri nema slabosti, osim jedne – motivacije.
Obojicu maratonaca, možda i najbolje svih vremena, pretekao je u sprintu 2011, a kada je na juriš ispunio dečačke snove, morao je da stvara nove. Federeru i Nadalu je lako da se usmere ka povećanju sopstvenih rekorda: Švajcarcu je dovoljan svaki naredni grend-slem, a Španac će da žrtvuje i pola sezone da bi 2014. osvojio deveti put Rolan Garos. Marej je imao taj gigantski cilj na Vimbldonu, sada želi da bude prvi na svetskoj listi, ali i on će se ubrzo naći na motivacionoj raskrsnici, kao i Đoković.
Naš as nije uspeo da učvrstio realno dostižne ciljeve, jer je 2011. bila neponovljiva, a istorijske pozicije Federera i Nadala još ne može da ugrozi. Više puta je morao da proguta sopstvene reči i najave. Težina pritiska vidi se na njegovoj klupi i tribinama, oseća se u izjavama koje ponavlja poput mantra, hrabreći samog sebe. Odnedavno se osvrće i na godine provedene sa istom ekipom, u istom strogom ritmu, kao da vrši rekapitulaciju. Sve je to razumljivo jer je Novak normalan čovek koji ima i druge ciljeve i zadovoljstva, ali pobeda pripada onom ko je jače želi.
Poseban je teret uloga nacionalnog heroja koju i dalje nosi, iako je izgubio oreol natčoveka. Previše je onih koji, na ovaj ili onaj način, žive od njegovih uspeha ili u njima nalaze nacionalnu utehu. Sa te strane su mu možda i najlepši trenuci godine bili junačka pobeda sa povredom u Dejvis kupu i, odmah potom, prva u Monte Karlu.
Po svojim izuzetnim kvalitetima, Novak Đoković bi mogao dugo da drži svetski vrh, ako to stvarno želi. Potrebno je da se izbori sa sobom i osnovnim pitanjima vrhunskog sporta – šta, dokle i čemu? Odgovore neće naći na prvom narednom turniru, nego u dugoročnom planu opstanka u eri gladijatora, kojima je barem isto toliko teško u ovom maratonu.
M. Kovačević
objavljeno: 10.07.2013
Pogledaj vesti o: Federer
