Izvor: Politika, 07.Jul.2009, 23:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Voleo bih da sam Federer
…kaže gost Beograda, poznati violončelista Ralf Kiršbaum koji pored muzike strasno voli sport
Poznati violončelista Ralf Kiršbaum predstavio nam se kao gost šestog Čelo festa, nastupivši u Kolarčevoj zadužbini sa beogradskim kolegama iz gudačkog orkestra „Dušan Skovran”. Kiršbaum redovno učestvuje na međunarodnim festivalima u Edinburgu, Verbijeu, Lucernu, Aspenu, Santa Feu i Ravinji. Dobitnik je nagrade „Snimak godine” časopisa „Gramofon” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za premijerni snimak Tipitovog Triplog koncerta 1983, a osnivač je i umetnički direktor čuvenog Mančesterskog internacionalnog čelo festivala koji je, na veliko iznenađenje muzičkih znalaca, pre dve godine prestao sa radom.
Srdačan i dobro raspoložen, za „Politiku” je pričao o razlozima zbog kojih jedan, svetski značajan, festival jednostavno utihne.
– Bez velikih ambicija, osnovao sam Mančesterski festival 1988. ali je on vremenom izrastao u najvažniji internacionalni čelo festival. Postajao je sve veći i veći a to mi je oduzimalo mnogo vremena i organizacije. Ne znam da li je to bila moja prednost ili mana, ali svaku odluku sam donosio sam, pa makar se ona ticala i rasporeda stolova u trpezariji gde će muzičari jesti. Razlog prestanka održavanja festivala isključivo je u načinu na koji će on opstati i razvijati se. Novac nikad nije bio problem jer im je budžet, ionako, uvek bio mali. Muzičari su čak mene zvali želeći da učestvuju na festivalu, a ne ja njih. Znali su šta to znači i koliko ih inspiriše. A o njima treba voditi brigu tako da osete da su važni. Da se ne pravi hijerarhija superzvezda i onih, manje značajnih. Moraju da osete da tu pripadaju, i onda daju najbolje od sebe – kaže Kiršbaum.
U poslednje vreme posetio je festivale u Australiji, Izraelu i Švajcarskoj. Drago mu je da oni rastu jer je, kako kaže, Mančesterski festival uticao na sve njih i, zapravo, bio im majka.
– Naš poslednji festival, 2007. godine, bio je apsolutno izvanredan. Te godine smo želeli da obeležimo 80. rođendan dragog Rostropoviča, ali je on umro nekoliko dana pre festivala. Svirali smo za njega. Nekada je mnogo bolje ostaviti nešto kada dosegne svoj vrh, a to je bio naš vrhunac. Mislim da je odluka bila dobra jer niko ne želi festival kojem opada kvalitet, a i to se dešava, kaže violončelista.
Rođen u Teksasu, Kiršbaum je od malih nogu bio na muzičkom izvorištu. Otac dirigent, majka harfistkinja, sestra art menadžer, a braća advokati, takođe muzički obrazovani.
– Otac mi je Rus, majka Austrijanka, baba i deda Nemci. I, nekako je prirodno da, iako Amerikanac, dođem da studiram u Evropu. Najpre u Francusku, a potom u Britaniju gde sam se osećao kao kod kuće. Živim u Londonu a tri meseca godišnje provedem na turneji u SAD gde i danas predajem, kaže naš sagovornik.
Kiršbaum priča kako sa 22 godine nije bio pripremljen za ovaj posao ali smatra da je, jednostavno, imao sreće. Po njegovom uverenju za uspešnu karijeru neizostavni su talenat, temperamenat, posvećenost i disciplina, a kao ključnu ultimativno izdvaja – strast.
– I posle 27 godina sviranja ja i dalje volim da sedim i vežbam. I dalje mi je zabavno. Nekada i muzičarev talenat i naporan rad bez strasti ne znače ništa. Kada sam jednom držao master klas, u grupu je trebalo da primim trinaestoro muzičara; valjalo je da pregledam 40 kaseta koje je snimilo isto toliko kandidata. Video sam da jedna kaseta nedostaje. Bilo je kasno, sutradan sam išao na turneju, i tražio sam da je nađu. Administrator je rekao da je kopija ostala u kancelariji i da će mi je poslati poštom. Pošto sam morao da donesem odluku tog dana, zahtevao sam da mi pusti snimak preko telefona. Čelista je svirao delo Kabalevskog, koje nije moje omiljeno, ali posle nekoliko minuta znao sam da je reč o pravom talentu. Rekao sam: dovoljno je, dečko je primljen. Sa samo nekoliko nota znate da li je reč o disciplinovanom čoveku, i ima li u tom zvuku strasti. To se čuje čak i preko telefona – uverava violončelista.
Ralf Kiršbaum strasno voli i sport. Otkrio nam je da je probu u Beogradu pomerio za jedan sat kako bi odgledao finale Vimbldona.
– Gledajući ga, poželim da sam teniser a ne muzičar. Štaviše, voleo bih da sam Rodžer Federer! Taj izazov i posvećenost za mene su krajnje dostignuće čoveka. Ipak, priznaću da sam srećan što sam ostvario ovakvu karijeru i pohvaliću se da sam čak sedam puta krstio decu svojim učenicima muzičarima. Svestan sam da vreme prolazi ali nikad neću izgubiti entuzijazam za sviranje. Sačuvao sam optimizam i kad biram da li je čaša do pola puna ili poluprazna, nema dileme. Uvek – do pola puna! – kaže Kiršbaum.
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 08/07/2009]
