Izvor: Politika, 30.Jul.2011, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za farmere nema krize
Zarađujem dovoljno da dva sina mogu da završe koledž, ali svaki dan mi je radni, kaže Ben Alnat
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Farma „Houmsted” – u slobodnom prevodu „domaćinstvo” – nalazi se oko 40 kilometara zapadno od centra Vašingtona. Do nje se stiže magistralom River roud, koja prati reku Potomak i sa čije obe strane su najvećim delom raskošne kuće sa velikim travnjacima u stilu onih koje se viđaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u TV serijama o američkim bogatašima.
Magistrala se, posle tridesetak kilometara, iznenada završava, nudeći opciju da se skrene na uži drum, levo ili desno. Sledeći mapu, skrenuo sam levo, a malo potom, do odredišta, prateći putokaze, stigao sporednim putem, prvo kroz šumu, a zatim kroz obrađena polja.
Na farmu se ulazi kroz široku kapiju i ubrzo dolazi do parkinga na kojem je u prošlu nedelju već bilo više od stotinu automobila. Posle urbanog Vašingtona, pogled na valoviti predeo Merilenda, susedne federalne države, prijao je oku. Pravilni redovi plantažno zasađenih i uredno održavanih stabala, zemlja pod kukuruzom, sojom, kupinama… Sa desne strane su ekonomske zgrade, mnogo mašinerije. Centralno mesto zauzima pokrivena pijaca sa desetak tezgi.
Mnoštvo posetilaca, među kojima je i puno dece, šeta se okolo, zastaje pored nevelikih obora sa kozama, divokozama, ovcama i kokoškama – mini zoo-vrt za urbane – ili jednostavno uživa u prirodi. Traktor sa specijalnom prikolicom ima ulogu „šatla” koji mušterije odvozi do voćnjaka i kupinjaka i odatle ih, sa napunjenim gajbicama, vraća.
Svi vikendi su ovde ovakvi, sem onih zimskih, mada je kapija otvorena i radnim danima. Porodice dolaze da kupe voće i povrće, da uživaju u prilici da sami uberu ono što će pojesti – i da se relaksiraju u šetnji na čistom vazduhu.
Za one kojima nije do šetnje, sveža roba je na tezgama. Paradajz, crveni, žuti ili onaj u obliku šljive, ovde košta 2,90 dolara za funtu (450 grama, što kad se preračuna iznosi oko 450 dinara za kilo, slično kao i u samoposluzi). Mlad krompir je nešto jeftiniji: 1,60 dolara, opet za funtu, osrednja glavica kupusa je 3,50, mladi luk 1,90…
Ovo je inače jedno od najstarijih poljoprivrednih imanja u ovom delu Amerike i porodična tradicija. „Houmsted” je osnovan još 1763, kada je Džejms Alnat kupio 300 hektara zemlje duž Seneka krika, lokalnog potoka.
Farma se danas prostire na 90 hektara i njen vlasnik je Ben Alnat. Pre toga, gazda je punih šest decenija bio njegov otac Benoni (umro je 2007, u 90. godini i „in memorijam” mu je objavljen u „Vašington postu”).
„Porodična tradicija će biti nastavljena”, kaže mi domaćin, koji se u „kargo” kratkim pantalonama, sa sandalama na nogama i šeširom na glavi, kreće između tezgi, porazgovara sa svakom mušterijom, uklanja ispražnjenu ambalažu…
Ben Alnat ima dva sina, oba završavaju koledže, ali će samo jedan ostati na imanju – kao što je to učinio on, kao jedan od petorice sinova, kad je njegov otac procenio da treba da se povuče još 1990. Drugi privodi kraju studije knjigovodstva, i otići će u finansijske profesionalce.
Na pitanje kako izgleda život na farmi, odgovara onako kako sam i očekivao: „Svaki dan je radni dan”. I on je pohađao koledž, proučavao pejzažnu arhitekturu, pa je na neki način kvalifikovan – da se bavi zemljom i onim što raste na njoj.
Upoznaje me potom sa Rikardom, mladim Meksikancem, jednim od petoro koji („sa vizama”, naglašava) svake godine dolaze ovde kao sezonci, da bi pomogli oko setve ili berbe i kući se vrate sa nešto ušteđenih dolara. Samo dva radnika su stalno zaposlena, a u ovim prilikama, za vikend, poneku dnevnicu zarađuju i mlade devojke i žene iz okoline.
Da li je samo menadžer i nadzornik, ili se i sam prihvati posla. „Rikardo i njegovi su već iskusni, pa ne treba da ih nadgledam, ali sam naberem oko sto gajbi paradajza… Ne mogu samo da budem posmatrač.”
Isplati li se biti farmer danas u Americi? Razgovor o ovoj temi je svojevrsna lekcija o ekonomiji poljoprivrede ovde. Godišnji prihod „Houmsteda” je oko milion dolara, ali, kako objašnjava Ben, „naš poreski sistem je takav da ne želite da se u knjigama pojavi profit, pa kupujete nove traktore… Stalno se investira”.
„Od mene veće plate imaju policajci i prosvetari, ali zarađujem dovoljno da sinovi pohađaju koledž, da i supruga (koja je „finansijski mudrac”, brine o računima i knjigovodstvu farme) i ja dobro živimo. Sada, kada sinovi diplomiraju, moći ćemo nešto i da uštedimo”.
Sin koji je odabrao farmu neće, međutim, odmah preuzeti posao. Sa 59 godina Ben se oseća još sposobnim, trebaće vreme i da naslednik nešto praktično nauči, ali „doći će vreme da i ja uzimam lekove i više spavam”.
Da li farmu pogađa stanje u ekonomiji, koja se sporo oporavlja od krize? „Ne baš”, objašnjava ovaj domaćin. „Ja proizvodim hranu, a ljudi uvek moraju da jedu.”
„Houmsted” robu isporučuje velikom lancu „fensi” samoposluga „Holfuds”, čije su mušterije uglavnom oni probirljivi, koji traže kvalitetnu i po mogućstvu „organski” proizvedenu hranu. Ben kaže da se u tom pogledu pridržava standarda, ali da se „u ovoj klimi ne može bez prskanja”.
Inspektori inače redovno dolaze i uzimaju uzorke proizvoda odavde, ali na njima nisu našli ništa sem onoga što je od pesticida i druge hemije u knjigama evidentirano.
Utiču li klimatske promena na farmu? „Možda nije u pitanju globalno zagrevanje, ali lokalno je svakako u toku”, odgovara Ben. Zbog toga je neophodno češće zalivanje: na farmi su tri jezerceta i potok za tu svrhu. Iako su na njegovom imanju, morao je da od države traži dozvolu da koristi tu vodu. Ne plaća je, ali ne veruje da će tako ostati još dugo, jer „država ima tu moć da uvodi poreze”.
Razgovor završavamo razmatranjem aktuelne politike. Ben, koji je „skloniji konzervativcima”, zbivanja u susednom Vašingtonu naravno, prati, ali prema njima se, kaže odnosi isto kao i kad gleda hokej. Pošto je vruća tema bio zaplet oko zaduživanja i budžeta, pitam ga za procenu, da li će biti postignut dogovor.
„Naravno, ali neće se dogovoriti ranije nego što budu morali. Sve je to pozorište. Mi svi dobro znamo kakvi su političari…”
Milan Mišić
objavljeno: 31.07.2011
