Izvor: MozzartSport.com, 10.Nov.2014, 11:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

PRELAZZI: Berti i Balkan

Džajić se poigravao s jadnim Bertijem, izgledao je Fogts kao da je slučajno pokupljen na aerodromu i došao u Beograd, doslovno svaki prodor po levom krilu jugoslovenske reprezentacije značio je gol-šansu, publika bi se doslovno zacenila od smeha zbog viceva i fora koje je dečko sa Uba, tog proleća pristigao s Korzike, prodavao Švabi

Nikada jadni Berti nije imao sreće s tim prokletim Balkancima. Sećao se on te junske večeri na Marakani, doduše s mnogo manje jeda >> Pročitaj celu vest na sajtu MozzartSport.com << nego što bi morao da za Zapadnu Nemačku tog dana nije igrao Diter Miler i da Jugosloveni nisu po n-ti put pokazali da su pravi majstori da izgube dobijeno, posebno protiv Nemaca...

Bilo je polufinale Evropskog prvenstva, znamo tu priču iz napamet nabubanih lekcija naših očeva i ujaka, Beograd je čekao krunisanje možda i ponajbolje generacije u istoriji jugoslovenskog fudbala i trebalo je „samo“ izbaciti Nemce na krcatom Stadionu Crvene zvezde i potom u finalu udariti na moćne Čehoslovake, čiji je „fantazista“ Antonjin Panjenka te noći sanjao da radi nešto što nikada pre njega niko nije uradio: usnio je, zamislite, da šutne penal tako što će samo bocnuti loptu računajući da će golman skočiti u stranu i da će ga savladati i poniziti u isto vreme...

Svakakvih snova ima, zaista...

Omalenom Bertiju Fogtsu, kratkonogom mašincu na desnom boku nemačke odbrane, sa imidžom radnika u „Opelu“ i mentalnim sklopom ajnšprica ispod „Opelove“ haube, te noći okrenuo se ceo svet naglavačke. Dragan Džajić, najbolji jugoslovenski fudbaler svih vremena, stajao je pred njim i Berti je bio pun samopouzdanja. Samo dva leta ranije, u finalu Svetskog prvenstva, sâm je uspeo da ukroti velikog Johana Krojfa, i taj Džaja jeste dobar, ali da li bi mogao da bude bolji od letećeg Holanđanina?

O, bio je. Džajić se poigravao s jadnim Bertijem, izgledao je Fogts kao da je slučajno pokupljen na aerodromu i došao u Beograd, doslovno svaki prodor po levom krilu jugoslovenske reprezentacije značio je gol-šansu, publika bi se doslovno zacenila od smeha zbog viceva i fora koje je dečko sa Uba, tog proleća pristigao s Korzike, prodavao Švabi.

Fogts je bio uznemiren i često je gledao ka svom levom beku nadajući se da makar odatle ne preti opasnost; avaj, tamo su, na drugom kraju terena, Dic i Švarcenbek bili ostavljeni na milost i nemilost opakom Slaviši Žungulu, i Jugosloveni su izgledali kao da će postati evropski prvaci...

Okej, onda je Helmut Šen napravio manevar dostojan Ervina Romela – ćutite, dobro je... da je jedan takav taktičar postojao trideset godina ranije, ne bi ni bilo ove utakmice! – ubacio je nepoznatog Ditera Milera, koji debituje za Manšaft i Fogts može da odahne: niko se, sem tih glupavih Jugoslovena, Srba posebno, koji su uvek umeli da slave svoje poraze, neće sećati koliko je ispao nemušt pred punom Marakanom...

Mada će Panjenka ipak uraditi ono nečuveno iz svojih vlažnih snova i svetski prvaci će ispustiti evropsku krunu.

Berti će na oproštaju od igračke karijere zariti još jedan kolac pravo u srce Džajinoj Zvezdi, kada nam je „ukrao“ Kup UEFA, ali osvetiće se njemu Balkan... O, još kako će mu se osvetiti...

Kao selektor ujedinjene Nemačke Fogts gubi još jedno finale Evropskog prvenstva od jugoslovenskog surogata, čudesnih Danaca, ali onda pun sebe vodi Elf na Mundijal u Ameriku pred pune stadione na kontinentu koji se tek tada zaista upoznaje s onim što fudbal jeste i može da bude.

Deseti je jul i Nemačka se, kao što to obično čini, provukla do četvrtfinala, a tamo ih čekaju Hristo Stoičkov, Jordan Lečkov, Emil Kostadinov, Miroslav Ilić i Baba Vanga. Bugari su na prvenstvo stigli u trinaestom času, kada je baš Kostadinov utišao pariski Park prinčeva, a onda su naterali naciju izmučenu postkomunističkom tranzicijom da zaboravi na sve nedaće i bili istinski hit tog čudnog, ali lepog prvenstva.

Nemačka gura po planu, Mateus je sat iza podneva u Nju Džerziju doveo svoj tim u vođstvo, Bugari izgledaju kao da su se predali, ali Baba Vanga je još pre tri dana rekla da pobeđuje ekipa koja nosi crvene dresove, pa ostaje jedna paganska balkanska nada u preokret.

Srpski kum Risto stavlja loptu na slobodnjak na skoro trideset metara iskosa, senke su sve kraće, sunce sve jače, ali i da su dvojica Ilgnera stajala na golu, ta levica bi opet umela da pogodi gde treba. Ni dva minuta kasnije Zlatko Jankov centrira izdaleka, skoro iz Njujorka, a čuperak Jordana Lečkova – ima samo malo kose napred i malo pozadi, po sredini je ćelav kao s pravoslavne freske – baca se unapred praćen hukom sa tribina i opet ta lopta ima savršenu trajektoriju, za veliki bol Bertija Fogtsa kojeg će srpske i bugarske novine narednih dana predstavljati u karikaturama kao zapenušanog, besnog, crvenonosog pitbula...

Prošle su od tada dve decenije, Berti Fogts odavno nije veliko trenersko ime, ni u Nemačkoj ni mimo nje. Ima titulu evropskog prvaka osvojenu u Engleskoj 1996. kada se osvetio Česima za Beograd nepravednim, tužnim „zlatnim golom“. Potucao se negdašnji desni bek po svetu kao polovni automobil nemačke proizvodnje, najviše su mu se nadali – i potom ga najviše mrzeli – u Škotskoj; kažu gorštaci da još ne mogu da se oporave od njegovog vođenja reprezentacije i od 2008. primao je pozamašne sume inkriminisanih dolara od srpskih nesuđenih prijatelja Azerbejdžanaca, onih čiji nam diktator svakog dana plaši decu na lepom Tašmajdanskom parku.

Uspevao je Berti da se provuče kao one noći u Beogradu: nije imao previše uspeha, ali nije pravio ni previše problema, i kavkaske su ga paše trpele čak i ako rezultata nije bilo...

A onda mu se ponovo dogodio Balkan. Dan uoči srpsko-albanskog nefudbalskog okršaja u Beogradu, Berti je stigao u Osijek i njegovi su Azeri primili šest lakih komada na Gradskom vrtu od Hrvata u kvalifikacionom meču. Bio je to još jedan, poslednji čavao u odavno spremljeni kovčeg za jednu neverovatnu fudbalsku – igrao je samo za Menhengladbah i ni za koga drugog(!) – i trenersku karijeru, koja je počela i završila se krahom zbog nikada nerešenog „južnog pitanja“.

I zato ima mnogo simbolike u tome što je baš Robert Prosinečki, najbolja Džajina akvizicija u Zvezdi, pominjan kao mogući naslednik Bertija Fogtsa na klupi Azerbejdžana: nikada Berti nije umeo da se izbori sa harizmom i romantikom nas odavde.

A možda mu je samo to nedostajalo, pa da bude zaista veliki...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

Nastavak na MozzartSport.com...