Izvor: Danas, 03.Apr.2015, 02:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karadžić i njegova kasta
U danu kada je fudbalska reprezentacija Srbije odlazila u Lisabon po još jednu porciju iluzije o plasmanu na Evropsko prvenstvo, na naslovnoj strani jednog beogradskog tabloida osvanula je najveća javna uvreda do sad upućena predsedniku Fudbalskog saveza Tomislavu Karadžiću: "Tole - vole"
Godinama već, na fasadama u mnogim srpskim gradovima stoje grafitne poruke: Tole, lopove ili Tole odlazi. Na tribinama >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << mnogih stadiona odjekuje kao sa pokvarene ploče: "Tole lopove, Tole lopove!" Sve se to moglo tumačiti onako kako je svojevremeno protumačio i sam Tole, sa simpatijama metaforično izjavivši: "Pesmica je tako pevljiva da bih mogao i ja da je pevam". Jer u Srbiji za svakoga ko na nekoj poziciji opstaje zahvaljujući pre svega vanserijskim manipulativnim sposobnostima, narod ima običaj da kaže: "Ma pusti ga, taj je namazan svim farbama", ili "Veliki je to lopov". Napisati međutim za nekoga da je vo, to nije samo najniži nivo na koji novinarstvo može pasti a da u zaštiti novinarskog kodeksa ne reaguje Sud časti Udruženja novinara, ako ga uopšte još ima. To je najgora moguća povreda časti, ali ne samo pojedinca već i čitave njegove porodice.
Tomislava Karadžića i njegovu časnu i veliku porodicu poznajem preko 40 godina. Sve te silne uvrede posredno idu i na račun njih. Iz tog ugla gledano, Tole je neodgovoran, najpre prema sebi, a onda i prema celoj svojoj familiji. Nema nikakve dileme: biće proglašen glavnim krivcem za sunovrat srpskog vrhunskog fudbala, a sve što je dobro uradio pašće u zaborav. Ta neodgovornost je njegova privatna stvar. Ali neodgovorno ponašanje na javnoj funkciji od takvog značaja u društvu, tiče se svih nas. I kad on posle poraza od Danske kaže da ne može predsednik da daje golove, a menja selektore kako mu padne napamet ili kako ga savetuju saradnici iz seljačko mafijaškog miljea, sa fudbalskim znanjem i shvatanjima iz 19. veka, onda je to najbolji dokaz da je na čelu takozvane fudbalske organizacije čovek koji o fudbalu zna manje od prosečnog posmatrača sa tribina. Njegovo fudbalsko neznanje, nekompetentnost, nekvalifikovanost, vidljivi su malte ne u svakoj odluci, svakoj izjavi.
Njemu jednostavno nije jasno zašto u zemlji u kojoj je sport najuspešnija oblast društvenog života, u kojoj sve vrvi od sportskih pa i fudbalskih talenata i njihovih uspeha, samo u fudbalu ne možemo da napravimo pravu reprezentaciju koja će ići na svako svetsko i evropsko prvenstvo. Ne mora Tole da daje golove i da bude fudbalski stručnjak da bi vodio organizaciju, ali mora da zna da odabere saradnike koji se razumeju u fudbal i kao biznis i kao sport. Umesto toga on se okružio ljudima koji, što bi Andrić rekao zbog svoje ograničenosti, neograničeno veruju u svoju pamet, svoju pronicljivost i tačnost svakog zaključka i svake odluke. Oni su zapravo mulj nekadašnjeg našeg uspešnog fudbalskog sporta, mulj koji je izbio na površinu i rukovodi njime. Ta kasta priučenih, a privilegovanih Karadžićevih saradnika uništava srpski fudbal, ali i njega samoga a da on toga nije ni svestan.
Nažalost od Karadžićeve svesti daleko je i činjenica da je ta žrtva, previsoka cena za funkciju predsednika Saveza, pa bila ona i bez ograničenja trajanja mandata kao kod Josipa Broza Tita. Jer Tole nije niti može biti Tile. Poraz u Lisabonu bi mogao ispasti i dobar za srpski fudbal ako bi Tomislav Karadžić shvatio da je to poslednja prilika da ostavkom sačuva makar promil preostale sopstvene, porodične i časti našeg fudbalskog sporta.
