Izvor: Politika, 19.Jan.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fenomen gubitnika
Evropsko prvenstvo rukometaša u Danskoj između ostalog pokazalo i da problem srpske reprezentacije nije bio u selektoru. – Misterija i Vilbekova knjiga
Na 11. evropskom prvenstvu u Danskoj, rukometaši Srbije postigli su rezultat koji se može smatrati najvećim potonućem u istoriji učešća našeg muškog rukometa na velikim takmičenjima, koja je baš došla do jubileja od pola veka (debi 1964.). >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Na kontinentalnoj smotri je 13. mesto zauzeto i 2010. godine u Austriji, ali je tada naša ekipa bila bez kontinuiteta pojavljivanja na međunarodnim nadmetanjima, budući da se nije kvalifikovala za tri od prethodna četiri, dok je ovoga puta startovala kao evropski vicešampion...
Za razliku od 2006. kada je posle devetog mesta rukometaša na Evropskom prvenstvu u Švajcarskoj rukovodstvo nacionalne rukometne organizacije podnelo kolektivnu ostavku, sada je neizvesno samo da li će se iz nacionalnog tima povući neki od najstarijih igrača, koji već godinu dana „biraju” trenutak za odlazak. U junu su kvalifikacije za Svetsko prvenstvo koje sledi kroz godinu dana u Kataru, ali posle desetih mesta na Olimpijskim igrama u Londonu i planetarnom šampionatu u Španiji te debakla u postojbini rukometa, čini se izvesnim da će perjanice generacije koja se proslavila pre dve godine u Srbiji, sa scene sići kao gubitnici.
U svakom slučaju, ova selekcija pamtiće se i po fenomenu neverovatnih padova, bez kojih gotovo da nije prošla nijedna iole jača utakmica od Londona naovamo. Kao da je na najvratolomnijem rolerkosteru iz luna parka, u momentima kada bi dosezao vrh svoje igre, sledilo je poniranje našeg tima, koji bi posle toga jedva dolazio sebi. A sva minula propadanja, uključujući i epski poraz od Slovenaca lane u ključnom meču, u kojem se od „plus tri” u 55. stiglo do „minus dva” u 58. minutu, praktično je nadmašila „vožnja” u Arhusu.
U utakmici sa Rusijom koja će nas naposletku i eliminisati, srpska reprezentacija je povela sa 9:5 pa dozvolila rivalu seriju od 7:1, a drugo poluvreme počela ne postigavši gol čitavih osam i po minuta. Dva dana ranije, nastavak meča sa Poljskom, koja je na poluvremenu zaostajala četiri gola, otvoren je njenim naletom od 6:0. Da nije samo do selektora, videlo se i prošle godine u srećno dobijenom kvalifikacionom meču u Rusiji, u kojem je na klupi sedeo Ljubomir Vranješ (pokušaj da se dovede za stratega je odneo pet meseci, što taj potez Upravnog odbora RSS čini zbilja katastrofalnim), a Srbija uprkos sedam golova golova viška sredinom drugog poluvremena bila bez prednosti tri minuta pre kraja.
Pravi odgovor na pitanje kako je sve to uopšte bilo izvodljivo, teško je pronaći i u rukometnoj literaturi, u kojoj je što se toga tiče možda najinteresantnije iskustvo danskog selektorskog maga Ulrika Vilbeka, koji ovih dana kod kuće hrli ka trijumfalnom finalu veličanstvene trenerske karijere. U jednoj od svojih knjiga o sportu koji je učio i gledajući naše sjajne rukometašice iz osamdesetih godina prošlog veka, objasnio je da igračima kombinuje i u skladu sa njihovim psihološkim profilima, koje je sam utvrdio. Jedan je vezao za igrače sa ovih prostora...
Prema Vilbeku, srpski igrači najbolje igraju kada je situacija na terenu dobra, a gube glavu posle par loših akcija i zato je, gde god radio, one za koje bi ustanovio da imaju takve odlike, izvlačio iz igre čim uoči da ih hvata nervoza. Umesto njih, uvodio bi one sa drugačijim mentalnim sklopom, za koje je – izazov da igraju upravo onda kada su kola krenula nizbrdo. Kada bi oni vratili kontrolu, ponovo bi ulazili „Srbi”...
Bilo kako bilo, racionalnom objašnjenju izmiče podatak da su srpski rukometaši u Arhusu na dve pozicije za koje se verovalo da su im najjače imali ubedljivo najslabiji učinak: sa mesta levog beka postignuto je pet golova iz 15 šuteva, a sa desnog tri u 14 prilika. Da li je problem do najiskusnijih, kojima je bivši šef struke Veselin Vuković pre godinu dana želeo da se zahvali (kako se čuva integritet selektora godinama pokazuju medaljama okićeni Hrvati, koji su Goluži dali podršku i kada mu se suprostavio najbolji rukometaš „svih vremena” u izboru IHF Ivano Balić), ili do nekolicine iz srednje generacije na čelu sa Markom Vujinom, verovatno će se pokazati onda kada ovi prvi prepuste svoja mesta, i na terenu i u svlačionici (junske kvalifikacije sa samo dve utakmice svakako neće biti merilo). A simptomatično je da oni koji su pre godinu dana krivili Vukovića, sada glavnog krivca traže u Vujinu.
G. Kovačević
objavljeno: 20.01.2014.
