Izvor: Politika, 04.Sep.2014, 19:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četvrtfinale kao medalja
Košarkaška reprezentacija Srbije prebrodila sve teškoće u Granadi i u eliminacione runde u Madridu nadamo se ulazi iskusnija i jača
Prokletstvo Granade je srušeno, sedam godina kasnije. Naša košarkaška reprezentacija eliminisana je na Evropskom prvenstvu u Španiji posle prvog kruga i ostvarila jedan od najslabijih plasmana još od pionirskih dana „basketa“. I tada je na klupi Srbije bio plejmejker, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedan od najboljih koje je Evropa ikad imala, ali Zoranu Slavniću zvezde nisu bile naklonjene. Preuzeo je državni tim kada su dokazani trenerski autoriteti okretali glavu na vapaje ljudi i Košarkaškog sveza, uz iskusne Jarića, Gurovića i Miličića poveo devet debitanata i „poginuo“ hrabro. Imao je skoro dobijene buduće evropske prvake Ruse, sudije su nam ukrale pobedu protiv Grčke u produžetu, a neiskusan i psihološki potonuo tim nije mogao da reaguje u odlučujućoj utakmici za dalji plasman sa Izraelom i Slavnićeva priča sa „moskitosima“ je bila završena.
Ipak, uprkos svemu, i njemu zahvljujući Srbija se posle tog debakla uzdigla. Iskusni Ivković nastavio je da kali Mokine „klince“, odmah je osvojeno srebro na narednom kontinentalnom prvenstvu, a na svetskom nam je iz auta oduzeto bar srebro i finale sa Amerikancima. Ne treba smetnuti s uma da čuveni američki trener Majk Križevski nikad nije pobedio Ivkovića (0:3) i veliko je pitanje da li bi duel za zlato izgledao smešno, kao onaj kada su na suprotnoj strani stajali Turci.
U međuvremenu zavšila se i Ivkovićeva reprezentativna era, ali ostali su problemi. Srbije nije dva puta za redom bilo na Igrama, opet smo se kroz kvalifikacije probijali do nadmetanja sa evropskom elitom i lane u Sloveniji uhvatili se za slamku, nekako obezbedili učešće na Svetskom kupu u Španiji. Za mnoge neočekivano, posla selektora latio se Aleksandar Đorđević, bez znajačnije trenerske biografije, ali sa veličanstvenim igračkim „si vijem“ i košarkaškim znanjem, koji su mu u startu pomogli da lako nametne autoritet, čak i kod igrača sa kojima je daleko iskusniji prethodnih imao problema. Žreb za „mundobasket“ je odredio da se Srbija vrati u Granadu, na popravni i svrstao je u najtežu od četiri grupe. Osnovni zadatak je urađen, ocena je slaba, ali prelazna. Pobede nad Egiptom i Iranom ukrcale su naše košarkaše u voz za Madrid gde će od sutra početi eliminaciona faza, a da li će se naći u trećem ili četvrtom vagonu, odrediće evropski prvaci Francuzi. Ukoliko pobede Iran, našim momcima će sa četvrte pozicije biti nešto lakši put do završnice. Ako se budu obrukali i namestili poraz do razlike koja im odgovara da izbegnu Špance u četvrtfinalu, neka im je na čast i obraz. Za naš tim koji se stvara da dogodine na evropskom prvenstvu zablista i izbori za Igre u Riju, i plasman među osam najboljih svetskih selekcija bio bi uspe ravan medalji.
Iako deluje kao floskula, kontinuitett u igračkom i stručnom smislu, ono je što Srbiji nedostaje i što je u prošlosti pod drugim imenom države donelo najveće svetske domete. Đorđević je u svakom smislu trener na kog treba računati u dužem vremenskom intervalu, a ovaj Svetski kup samo prvi semestar. Naoružan bogatim igračkim iskustvom, na poziciji s koje se i kreira i rešava, u stanju je da prenese bar deo te čarolije, ali biće mu potreban i mnogo kvalitetniji „materijal“ od ovog koji trenutno ima. Povrede su onemogućile da u Španiju odemo jači na bekovskoj poziciji, na kojoj je bar u dosadašnjem delu šampionata najviše škripalo, a ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da se dvojica najboljih i najiskusnijih, Krstić i Teodosić, u utakmicama koje „život“ znače, vraćaju iz povreda s priprema.
Mnogo toga dobrog smo videli i u porazima protiv Francuza i Brazilaca, nedostaje samo da se iskristališu detalji, a koncepcija i košarkaška filozofija su jasni i ohrabrujući. Verujemo da će se već od osmine finala te kockice složiti, odbrana kompletno podići na nivo desetominutne protiv Brazila u trećoj deonici, konačno proraditi šuteri Bogdanović i Bjelica, a Krstić pokazati bar deo kvaliteta koji su ga doveli među najbolje evropske centre. Iako se „hemija“ jednog tima takođe gradi godinama, do tačke kada se i lične netrpeljivosti tope pred onim što se zove viši cilj, može se reči da je selektor i na tom planu dosta uradio. Potrebno je i njegovo napredovanje, taktičko i kao učitelja psihologa da bi došao do krajnjeg cilja, a to je da igrače učini boljima. Nismo u situaciji kao Španija da zvezde biraju selektora (Učinak Skariola i Orenge nevidljiv). Naša košarkaška škola upravo počiva na znanju . dalekovidosti i autoritetu selektora, koji mora da bude lokomotiva.
M. S.
objavljeno: 04.09.2014.
