Izvor: Politika, 02.Sep.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A kad bi nam i predsednik saveza bio stranac…
Naša reprezentacija može da ode na Evropsko prvenstvo 2016, jer čak i treći u grupi od pet ekipa ima šansu, ali to suštinski ništa neće da popravi u našem fudbalu
Može da se dogodi, i svakog od nas bi to obradovalo, da naša fudbalska reprezentacija ode na Evropsko prvenstvo. Međutim, treba na vreme da se ukaže da taj uspeh može da bude i slučajan.
Od pet ekipa u grupi čak i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << treći ima šansu da ode u Francusku 2016. Zbog povećanog broja reprezentacija za finalni turnir (24 umesto 16) iz predtakmičenja idu po dve najuspešnije ekipe iz svake od devet grupa i najbolja trećeplasirana.
Za preostala četiri mesta (Francuzi su, kao domaćini, pošteđeni kvalifikacija) razigravaće preostalih osam ekipa, koje su zauzele treće mesto u svojoj grupi. U našoj su, pored Srbije, još Portugalija, Danska, Jermenija i Albanija.
U takvoj konkurenciji ne bi trebalo da se smatra za neki veliki poduhvat da se zauzme drugo mesto, a još manje treće. Ali, kod nas je već postalo uobičajeno da od komarca pravimo magarca uz obrazloženjem da „danas svi igraju fudbal”.
Zar je problem što drugi igraju? Ne, problem je što mi ne igramo, što ne napredujemo...
Rukovodstvo našeg saveza je dovelo stranca da vodi reprezentaciju u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Na najočigledniji i najbolniji način je time kazalo šta misli o našim trenerima.
Tako su mislili, na primer, i Englezi i Rusi. Postavljali su strance za selektore, ali nisu postigli ono što su želeli.
I mi smo imali stranca. I nismo se plasirali na Evropsko prvenstvo 2008.
Poverenjem strancu naš fudbalski savez radi protiv sebe. Time pokazuje da nije radio na stvaranju sopstvenih trenera. A ako ti stručnjaci nisu dobri, onda ne mogu da budu dobri ni mladi fudbaleri. Ni igra.
Zavaravanje je, a možda i samozavaravanje, da će strani trener nečemu da nauči naše. Prvo, pitanje je koliko on sam zna. Drugo, da li i to što zna hoće da prenese tuđima. Zašto da sebi pravi konkurenciju?! Da su u nekoj zemlji treneri odlični, onda ne bi selektor bio stranac. Treće, da li uopšte ima vremena za to.
Druga je stvar kad bi savez dovodio instruktore. Njihov posao je da se posvete samo obučavanju mladih trenera i igrača.
Da je savez hteo da naši treneri uče od nekoga mogao je da ih upiše na časove kod Miljanića i Boškova. Oni su ne samo bili naši selektori i vodili reprezentaciju na velikim takmičenjima, nego su bili i treneri Reala, najvećeg kluba na svetu.
Njih dvojica su sada pokojni. Ali, imamo još trenere koji su našu reprezentaciju doveli na svetsko prvenstvo i vodili je tamo. A živi su i zdravi. To su Santrač, Petković i Antić.
Nisu postali svetski prvaci, međutim, dragoceno je i samo njihovo iskustvo i pouke koje bi sada mogli da daju. Njihovim naslednicima ili sebe samima. Uči se i na svojim greškama.
Ovako, svaki selektor počinje od nule. Svaki selektor radi po svom nahođenju. I on za to nije kriv, jer, jednostavno, nema na šta da se nadoveže.
Rukovodstvo postavi selektor i ostavi mu da radi kako hoće. Ako bude dobro, onda ono može da se hvali da je povuklo dobar potez. Ako bude loše ono se nije mešalo selektoru u rad i onda je on kriv. I onda se, daleko od očiju javnosti, bez ikakve veze s predizbornim planovima i programima, traži novi. I nijedan naš ne valja.
Ako se tako razmišlja, onda bi bilo bolje da i predsednik bude stranac. Sve prednosti koje trener iz druge zemlje ima u odnosu na naše može da se prenese i kad je reč o predsedniku. Pa i članovima rukovodstva.
----------------------------------------------
Za 20 godina 16 selektora, a petorica predsednika!
Od raspada Jugoslavije i povratka naše reprezentacije u međunarodna takmičenja nijedan selektor nije dobio priliku da po završetku ciklusa takmičenja nastavi posao. Da iskoristi iskustvo, i dobro i loše, koje je stekao.
Za poslednjih 20 godina imali smo 16 selektora (uključujući i selektorsku komisiju i vršioce dužnosti). Evo kako su se ređali:
Santrač 1994-1998 (Svetsko prvenstvo u Francuskoj), Živadinović 1998-1999, Boškov 1999-2000 (Evropsko prvenstvo u Belgiji i Holandiji), Petković 2000-2001, Đorić 2001, komisija Boškov-Ćurković-Savićević 2001, Savićević 2001-2003, Petković 2003-2006 (Svetsko prvenstvo u Nemačkoj), Klemente (Španija) 2006-2007, Đukić 2007-2008 (Olimpijske igre u Pekingu), Antić 2008-2010 (Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi), V. Petrović 2010-2011, Ćurčić 2011-2012, Mihajlović 2012-2013, Drulović 2014. i Advokat (Holandija) od 2014.
Predsednici nisu vezivali svoju sudbinu za učinak reprezentacije, iako su oni postavljali selektore. Samo su četvorica bili na čelu saveza od 1992, pri čemu je sadašnji predsednik drugi put na toj funkciji. To su: Miljanić 1992-2001 (Svetsko prvenstvo 1998. i Evropsko prvenstvo 2000), Stojković 2001-2005, Karadžić 2005-2006 (Svetsko prvenstvo 2006), Terzić 2006-2008. i Karadžić od 2008 (Svetsko prvenstvo 2010).
Ivan Cvetković
objavljeno: 03.09.2014.
